Социолози, антрополози, филозофи посветили су деценије и томове борби против разних дискриминација, само је недовољно истражена остала општа стигматизација по основу година.
Понекад се чини да је старост свесно изопштена из овог круга инклузивности као преостала друштвено прихватљива предрасуда. Док се други облици дискриминације осуђују, она је нормализована. Распрострањена, прихваћена, невидљива.
Људи имају различите идеје о томе када старост почиње на основу фактора као што су физичко здравље, менталне способности, преостали животни век или само традиционални стереотипи. Занимљиво је да што је особа старија, и почетак старости помера за касније јер заправо не постоји један биолошки маркер који би идентификовао у ком моменту је неко стигао у ову доб. Што значи да је старост донекле флуидан друштвени конструкт који најчешће није објективан.
Преиспитивање старости
У 21. веку живимо у доба сеизмичких демографских промена и извесно је да се мора поново преиспитати, па и редефинисати шта значи бити „стар”. Традиционална култура нас од детињства бомбардује порукама колико је страшно остарити, а ако ове поруке не почнемо да доводимо у питање оне ће постати део нашег идентитета. Начин на који замишљамо старост директно утиче на наш сопствени пут старења јер почињемо да се понашамо у складу са друштвеним очекивањима. А то има дубок утицај на нас, утврдила је наука: испоставило се да различита веровања о старости могу да „украду” или додају скоро осам година нашем животу.
„Морамо се ослободити претпоставке да је старење само болест и зависност. То није засновано на доказима. Наука је разоткрила тај стари наратив, али наше друштво и даље живи по њему и пропушта прилике без преседана које се могу појавити ако само преобликујемо средину за дужи, здравији живот”, каже геријатар и епидемиолог Линда Фрид.
Менталне слике којих се свако од нас држи производ су наше културне „исхране”, емисија које гледамо, ствари које читамо или шала којима се смејемо. Ако ту направимо прави избор, промениће се наше размишљање о старењу, па и начин на који старимо ми сами.
Нова улога старијих
Јер – стереотипи о старењу су разбијени. Нове генерације које стижу за пензију редефинисале су сва животна доба кроз која су прошле, а сада коначно и старост. Они знају да старији могу бити много тога а не само некорисни и немоћни. По свему судећи, то разуме и бизнис пошто, у развијеном делу света, никада није било више фирми и компанија чији су власници старији од 65 година. Старији предузетници поседују половину малих предузећа у САД, а на традиционалној листи часописа Фортуна која рангира 500 највећих корпорација око 18 одсто челних позиција заузимају они од 65+, док је компанија коју води 94-годишњи Ворен Бафет међу десет најуспешнијих.
Такође, иако генерације нису монолитне, многа истраживања последњих година показују да послодавци радо запошљавају старије раднике јер су, како кажу, најлојалнији и имају више просоцијалне мотивације: емпатију и жељу да буду од користи заједници. Како је недавно известио Фајненшел тајмс, радници млађи од 35 година много чешће пријављују депресију и изгарање него старији од 50 година. Овај феномен повећања среће и задовољства животом како старимо толико је контрадикторан нашем погледу на старење да је скован и термин „парадокс старења”.
Овде наравно није реч о томе да се људи у зрелим годинама исцрпљују и израбљују. Само зато што директори великих компанија остају на послу у својим 70-им и 80-им, не значи да сви морамо, већ да у тим додатним годинама нешто корисно допринесемо својим великим искуством – сами себи, породици, заједници.
Младост није предуслов за живот у потпуности, може се то у свим животним добима па и у старости, лакше него што се чини. Постоји мир који долази са годинама, јасноћа да сврха није у томе колико можемо да урадимо, већ у квалитету онога што смо изабрали да радимо. Извесно је да време протиче, али машта не стари, а снови су заувек.
М. Јовановић
Извор: „Глас осигураника”
