Када смо почетком деведесетих година прошлог века пратили пад Берлинског зида и распад биполарног поретка, амерички филозоф и политички теоретичар Френсис Фукујама објавио је свој чувени есеј, а потом и књигу „Крај историје и последњи човек“.
Његова основна теза тада је деловала заносно, готово успављујуће: фашизам је давно савладан, комунизам се управо срушио пред нашим очима, а либерална демократија и тржишна привреда остају као коначни, неоспорни облик људске управе. То је требало да буде крај историје, у смислу да је човечанство достигло стање равнотеже и да нема више превирања.
Већина нас, тада у пуној животној, породичној и професионалној снази, поверовала је да улазимо у еру дугог, можда предвидивог, али безбедног мира.
Три и по деценије касније, сведодоци смо суровог демантија те прогнозе. Историја се није завршила; вратила се са разорном силином. Сведочимо таласу десног популизма, урушавању поверења у демократске институције, ратовима на европском тлу и дубокој друштвеној поларизацији широм западног света.
Време је да почнемо да слушамо сопствену децу без става да „ми знамо боље јер смо дуже живели“. Њихова жеља за животом у уређеном, слободном и институционално снажном друштву потпуно је легитимна, а наша је дужност да им у томе будемо савезници, а не препрека.
У том превирању пажњу поново привлачи сам Фукујама. Међутим, не више као весник победе запада, већ као један од најтрезвенијих критичара илузија у које је и сам некада веровао. Његова интелектуална еволуција пружа нам изванредну дијагнозу данашњег стања.
У светлу савремених политичких промена, морамо поставити питање које многи заобилазе: где смо у свему томе ми, сениори? Да ли су сениори заиста мудра „брана разума“ или смо, руковођени страхом и пасивношћу, постали кључно изборно упориште снага које друштво вуку уназад?
Од вере у слободно тржиште до одбране јаке државе
Једна од најпоучнијих лекција савремене политичке мисли јесте Фукујамин отклон од политичке деснице. Као мислилац потекао из неоконзервативних кругова, он је почетком двехиљадитих доживео дубоко отрежњење.
Први прелом био је његов јавни раскид са политиком Џорџа Буша Млађег и војном инвазијом на Ирак 2003. године. Фукујама је схватио трагичну заблуду веровања да се слободне институције могу једноставно пресадити рушењем ауторитарних власти споља.
Други, још дубљи прелом наступио је са глобалном финансијском кризом 2008. године. Посматрајући пустош коју је оставила доктрина дерегулације, Фукујама је у својим капиталним делима „Порекло политичког поретка“ и „Политички поредак и политичко пропадање“ дефинисао оно што многи конзервативци и даље одбијају да виде: демократија не може да преживи без ефикасне, модерне и социјално праведне државе.
Неолиберални сан о минималној држави, која се своди само на полицију и судове док све остало препушта сили тржишта, показао се као погубна илузија.
Тамо где се држава повуче, наступају клијентелизам, монополи и социјална несигурност. Када јавне болнице пропадају, када образовање постане недостижан луксуз, а пензиони фондови извор неизвесности, грађани губе веру у институције.
Фукујамин заокрет ка левом центру заправо је повратак идеји европске социјалдемократије и државе благостања: јака јавна управа није непријатељ слободе, већ њен једини стварни заштитник.
Платонов „тимос“: Зашто млади људи бирају револт?
Економски проблеми, међутим, не објашњавају у потпуности зашто данашња десница побеђује, а нарочито не зашто привлачи младе људе. Фукујама овде посеже за античком филозофијом, конкретно Платоновим концептом тимоса (thymos) — делом људске душе који не тражи материјалну корист, већ поштовање, признање сопствене вредности и осећај достојанства.
Либерална технократија је деценијама сводила политику на управљање бројкама: раст БДП-а, фискалне балансе и оптимизацију тржишта. Младим генерацијама понуђен је свет лишен великих циљева: заврши школу, задужи се, ради у несигурним условима, плаћај рачуне и троши. Такав живот није само економски тежак — он је празан и досадан. Уз то, политички естаблишмент се према онима који не прихватају тај бирократски организован свет често односио са надменошћу, делећи моралне поуке са висине.
Демократија не може да преживи без ефикасне, модерне и социјално праведне државе.
Популистичка десница је ту празнину и увређени понос младих генерација искористила далеко спретније од демократских партија. Доналд Трамп у Сједињеним Америчким Државама, као и сродни покрети широм Европе, младима често не нуде одржива економска решења, али им нуде нешто што им недостаје: осећај припадности, национални понос, узбуђење отпора и илузију да руше трули поредак. Када десничарски лидер поручи грађанима да их елите презиру, али да их он види и брани њихово достојанство, та порука погађа право у „тимос“.
Европска криза: Несигурност као плодно тло за радикализам
Ова се криза на европском континенту осећа подједнако оштро као и преко океана. Од Немачке и Француске, преко Италије и Скандинавије, до земаља централне и југоисточне Европе, политички пејзаж се драматично помера удесно.
Демократија није загарантована тековина, већ свакодневни посао.
Млађе генерације у Европи данас се суочавају са реалношћу да ће постати прве генерације након Другог светског рата које ће имати лошији животни стандард од својих родитеља. Тржиште некретнина је постало недоступно, стално запослење је претворено у реткост, а будућност је обавијена климатском и геополитичком стрепњом.
Када се таква егзистенцијална брига споји са осећањем да традиционалне европске институције немају одговоре, десни екстремизам постаје наизглед једноставан излаз. Он нуди лаке кривце: мигранте, међународне споразуме, етничке мањине или „бриселску бирократију“.
Суочавање са истином: Где смо ту ми, сениори?
Када анализирамо успон такве политике, лако је упрети прст у младе или у пропаганду. Али ако погледамо изборне податке, слика постаје поражавајућа по нашу генерацију.
Брегзит су у Великој Британији изгласали превасходно старији бирачи, док су млади гласали за будућност у Европи. У Америци, Трампова најчвршћа база деценијама су управо грађани старије животне доби из предграђа и мањих средина. У многим европским државама, укључујући и наше регионално окружење, конзервативне и ауторитарне власти опстају захваљујући готово војничкој дисциплини сениора на биралиштима.
Морамо се упитати зашто је то тако:
- Егзистенцијални страх и гласање за лажну стабилност
Како старимо, потреба за предвидивошћу постаје израженија. Промене плаше, а популистички лидери мајсторски владају том врстом страха. Обећањем редовних пензија, макар оне биле скромне, и повременим једнократним новчаним помоћима пред изборе, старија популација се фактички уцењује. Многи припадници наше генерације гласају за одржавање оваквог стања из страха да би свака промена донела потпуни хаос. - Заробљеност у традиционалним медијима
Док су млађи изложени алгоритмима друштвених мрежа, старији грађани су главна публика телевизија са националном фреквенцијом и таблоидне штампе. У друштвима где су ови медији инструментализовани, сениори свакодневно упијају наративе о сталним претњама, спољним непријатељима и непогрешивим лидерима. Тако нехотице постајемо публика која аплаудира сопственом заробљавању. - Нехотично продубљивање јаза са потомцима
Ово је најтежа последица. Када старији масовно гласају за очување система који младима одузима перспективу, институције чини корумпираним, а слободу медија безначајном, ствара се тихи генерацијски презир. Млади тада беже у иностранство или дижу руке од сопствене земље, огорчени чињеницом да им будућност одређују они чије су професионалне каријере одавно завршене.
Од пасивних бирача до будних грађана
Бити истински „активан сениор“ не значи само одржавати здравље и посматрати политику са стране као да нас се не тиче. То пре свега подразумева одбијање улоге покорног гласачког тела. Наше животно искуство не сме бити изговор за страх, већ капитал за одговорност.
Први корак јесте да престанемо да наседамо на демагогију која продаје национални романтизам док истовремено разграђује јавне установе.
Други је да почнемо да слушамо сопствену децу и унуке без прекора и без става да „ми знамо боље јер смо дуже живели“. Њихова жеља за животом у уређеном, слободном и институционално снажном друштву потпуно је легитимна, а наша је дужност да им у томе будемо савезници, а не препрека.
Френсис Фукујама нас с разлогом подсећа да су се све велике цивилизације урушиле изнутра — онда када су њихове институције заробљене, а друштва изгубила заједнички мотив.
Демократија није загарантована тековина, већ свакодневни посао. Хоћемо ли у тој причи остати запамћени као генерација која је из страха поклонила будућност популистима, или као људи који су својом зрелошћу помогли да се сачува слобода, зависи искључиво од наше спремности да погледамо истини у очи.
Фотографија: Asaf Antman,
