Да ли сте икада прошетали својим крајем и помислили како су сиви бетонски блокови, окрњени ивичњаци или рупе на асфалту које нико не поправља заправо „ране на лицу” нашег града?
Управо из тог осећаја родио се покрет „герила мозаичара” – уметника који уместо чекања на градске службе, узимају ствар у своје руке, користећи шарене плочице да ружне празнине претворе у малу уметничка дела.
Уметност која лечи град
Овај вид урбаног активизма није само питање естетике; то је дубоко хуман чин поправке и одавања поштовања простору у којем живимо. Уметник под псеудонимом Емемем (Ememem) из Лиона, познат по својој техници „флакинг” (flacking), користи фрагменте керамике, мермера и дрвета како би попунио пукотине на тротоарима. Један од његових најдирљивијих радова налази се у Мостару, где је мозаиком закрпио рупу од гранате из ратних деведесетих, желећи да истовремено сачува сећање и врати достојанство оштећеном простору.
Слично њему, Џим Бекор из Чикага користи стакло и мермер да би „поправио” рупе на путу које сви мрзимо. Његови мозаици често приказују ствари које сви волимо – сладолед, цвеће или брзу храну – стварајући неочекивану радост усред сивог асфалта.
Зашто је ово важно за нас, сениоре?
Као што каже Теса Ханкин, вођа пројекта „Hackney Mosaic” из Лондона, стварање мозаика је изванредан начин за повезивање људи и разбијање баријера. Теса (71) већ годинама окупља заједницу како би заједно стварали мурале који постају извор поноса за све учеснике.
Овај вид активизма нам пружа неколико кључних предности:
- Смисао и понос: Уместо да будемо пасивни посматрачи пропадања наше околине, постајемо активни ствараоци.
- Терапеутско дејство: Израда традиционалних мозаика је облик медитације која поправља расположење и „храни дух”.
- Борба против сивила: Градови су често грађени због ефикасности, а не лепоте. Мозаици додају боју и чине шетњу кроз крај бескрајно занимљивијом.
Уметност без јасне дозволе
Занимљиво је да ови уметници ретко траже званичне дозволе. Вил Рози (Mr. Mosaic), који поставља мозаике инспирисане цртаним филмовима у Саутемптону, свој рад назива „permission-vague street art” (улична уметност са нејасном дозволом). Он подстиче волонтере да му помажу, верујући да су људи жељни заједнице и да уживају у чињеници да неко „пркоси систему” како би град учинио бољим местом.
Како почети?
Урбани активизам кроз мозаик не захтева скупу опрему. Може се почети од малих ствари:
- Прикупљање материјала: Старе, поломљене плочице, комадићи стакла који плешу на сунцу или чак остаци керамике из кухиње.
- Проналажење локације: Та „чувена” рупа у вашој улици која годинама чека мајсторе може бити ваше прво платно.
- Порука наде: Баш као Розијев „Господин Нада” (Mr. Hope) на мосту у Саутемптону, који својим фењером поздравља пролазнике, и наш рад може некоме улепшати дан.
Сваки каменчић који поставимо је један мали корак ка лепшем и срећнијем окружењу. Град је наш онолико колико се о њему бринемо. Време је да наше улице престану да буду само сиви пролази и постану галерије нашег заједничког труда.
Извор: The Guardian
Фотографија: Internet
