Историја и антропологија показују колико је људска потреба за окупљањем дубоко укорењена – кроз векове се изражавала у екстатичним прославама, гозбама, свим могућим облицима дружења, а понекад и у – револуцијама.
Када се људи запитају која је, на пример, разлика између онлајн програма и радионица уживо, одговор може да се сажме у само две речи: колективна еуфорија – искуство које се не може доживети у самоћи. Слушање музике може бити још један добар пример. Ова еуфорија постиже се искључиво кроз физичко присуство у групи и препуштање њеној енергији, етосу и заједничким акцијама. Одједном осетиш како те носи талас већи од тебе самог. У том тренутку твоје ноге се одвајају од тла, гравитација губи моћ, и ти се мењаш – вртложиш се и јуриш ка новом начину постојања, новој могућности. Напушташ свој „ја”, и твој живот постаје део великог таласа животне силе човечанства.
Зато је магичност заједништва толико моћна. Као да се осећај одвојеног ега раствара, а из њега се рађа колективна радост. Некада су људи долазили на свет као део заједнице и тек касније тражили своје место као појединци. Данас се рађамо као појединци и морамо да пронађемо своју заједницу. Тамна страна нашег херојског индивидуализма, који се често слави као једно од највећих достигнућа модерног доба, јесте радикална изолација. А са њом долазе депресија, па чак и смрт. Ако је икада постојао прави тренутак да одбацимо осећај одвојености и пригрлимо ову глобалну транзицију ка колективном – то је сада.
Наши мозгови су подешени за повезивање – то је можда основна људска потреба, једнако важна као храна или склониште, али много апстрактнија. Наше емоције су заразне, и због тога природно тражимо друштвене контакте, нарочито у тренуцима стреса и бола. Способност да доживимо колективну еуфорију део је наше природе. Када нам је ускраћена, ризикујемо да упаднемо у усамљеничку, депресивну свакодневицу. Време је да повратимо оно што нас чини људима и поново се повежемо једни с другима.
Фотографија: Colin Lloyd за Unsplash
