Када је за шездесети рођендан уместо материјалних поклона пожелела успон на врх некадашње заједничке земље, Маја Купрешанин је још једном показала да границе постављамо сами.
Професорка физичког васпитања која иза себе има три и по деценије посвећеног рада с децом, у својој шестој деценији не одустаје од истраживања сопствених могућности: од вишенедељног ходања преко Проклетија и првог сусрета с фератама Триглава, преко покретања тренинга за жене које никада пре нису вежбале, па све до развоја нове мобилне апликације с ћерком Машом.
Овај топли и непосредан разговор с пријатељицом Иваном Илић Киш није само сведочанство о освајању 2.864 метра надморске висине, већ снажан подстицај свим женама да одбаце предрасуде о годинама, покрену тело и храбро живе пуним плућима.
Ове године остварила си велики подвиг — попела си се на Триглав, на 2.864 метра надморске висине. Рођена си у Југославији, земљи у којој је Триглав представљао сам појам високе планине и кров некадашње заједничке државе. Имаш шездесет година и прави си доказ да за снове никада није касно. За почетак, испричај нам како је почео твој животни пут са спортом.
Потичем из породице у којој је спорт био саставни део свакодневице. Ту љубав ми је усадила мајка, која је и сама била спортски радник, и на томе сам јој неизмерно захвална. Завршила сам ДИФ у Новом Саду и посветила се раду с децом. Већ 35 година радим као професор физичког васпитања у школи, с узрастом од девет до четрнаест година. Цео мој радни век посвећен је покрету, здрављу и подстицању младих да заволе спорт.
Након деценија бављења скијањем и пливањем, с уласком у педесете године осетила си потребу за променом. Како је почела та нова фаза?
Приметила сам да моје тело више не реагује исто на уобичајене напоре. Схватила сам да ми дотадашње активности више нису довољан изазов и да морамо другачије да разговарамо — моје тело и ја. Окренула сам се себи, ушла у теретану и почела много пажљивије и доследније да радим на снази и покретљивости. Већ шест година редовно и посвећено вежбам. Све што мој ум замисли, тело мора бити спремно да изнесе.
То искуство ниси задржала само за себе. Донедавно си водила и посебне тренинге за старије жене?
Јесам, и на то сам изузетно поносна. Желела сам да створим сигуран простор за жене које никада пре нису вежбале или су имале страх од теретане као места на којем ће их неко процењивати и осуђивати. Кроз тај програм прошло је неколико десетина жена. Гледати њихову трансформацију, тренутак када схвате шта све њихово тело може у шездесетим или седамдесетим годинама — то је непроцењиво. Резултати су били очигледни, а њихове реакције најлепша потврда мог рада.
Поред рада у сали, одважила си се на озбиљне авантуре у природи. С пријатељицом си прешла чувену руту „Врхови Балкана” (Peaks of the Balkans), која спаја три државе?
То је било незаборавно искуство: шест дана чистог ходања преко Проклетија. Након тога су уследиле и друге планине, бициклистичке туре по Немачкој и Аустрији од 50 до 60 километара дневно, спуштање кајаком низ Дрину, веслање на СУП-дасци, једрење… Чим видим воду, планински венац или стазу, желим да будем тамо.
Уз сву ту физичку активност, стижеш да негујеш ум, бавиш се уметношћу, али и да будеш изузетно друштвено присутна?
Старо правило „у здравом телу — здрав дух” за мене је животна филозофија. Учим језике, читам, уживам у добрим филмовима и сликарству. Истовремено, дубоко сам свесна света у којем живимо. Не могу да стојим по страни; активно учествујем у друштвеним и политичким променама које се догађају у нашој земљи, јер верујем да морамо оставити боље окружење својој деци. Моја породица и моји пријатељи моје су главно упориште.
Управо су пријатељи и породица одиграли кључну улогу у твом највећем спортском испиту досад — успону на Триглав?
Апсолутно. Моје ћерке никада нису прихватале изговор да мама може бити „старија”; њихов став је увек био: „Хајде, мама, ти то можеш!”
Када је дошао шездесети рођендан, јасно сам свима рекла: материјалне ствари имам, не желим поклоне, желим успомене и изазов. Замолила сам их да њихов поклон буде учешће у мом успону на Триглав.
Спремала сам се веома посвећено на Фрушкој гори, уз свог Небојшу, у чијем речнику не постоји реч „не може”. На Триглаву сам се први пут у животу сусрела с правим високогорством, тешком планинарском опремом и преласком преко стена уз коришћење ферате. Било је тренутака страха и запиткивања: „Шта ми је ово требало?” Али када сам коначно стала на врх, на 2.864 метра, наглас сам изговорила имена свих својих пријатеља. Њихова љубав и подршка дословно су ме изнеле горе.
Многи ће рећи: лепо је то, али како све то финансијски ускладити с просветном платом?
На папиру — чисто финансијски — све ово делује потпуно немогуће. Јасно је да је тешко. Међутим, човек мора да сања, јер ако престанемо да сањамо и желимо, шта нам остаје од живота? Нешто ће остати само у сновима, али ће се добар део и остварити. Одрекнеш се неких других ствари, направиш избор, али не одустајеш од интензивног живота. То је једино важно.
Енергију не трошиш само на остварене циљеве, већ непрестано гледаш напред. Чули смо да са старијом ћерком припремаш нешто потпуно ново?
Тако је. Моја ћерка Маша и ја размишљамо о мобилној апликацији која ће бити намењена старијим женама. Жеља нам је да направимо једноставан, топао алат који ће жене постепено и без стреса увести у активан живот. То неће бити прича искључиво о фитнесу или бројању понављања, већ о начину живота: о исхрани, шетњи, навикама, менталној снази и свакодневним малим победама.
Како настају сви ти планови? Да ли правиш дугорочне стратегије?
Не, код мене ништа не иде круто по плану. Идеје се роде брзо, врло често у неко зло доба ноћи. Шалим се да због тога слабије спавам: следећа несаница вероватно ће донети неку нову замисао! Срећом, Небојша ме у свему томе подржава, подучи кад затреба и прави ми друштво, па је све лакше.
Шта би за крај поручила својим вршњакињама које се суочавају с успоравањем, симптомима менопаузе, падом енергије или депресијом?
Поручила бих им да не пристају на отписивање — ни туђе ни сопствено. Период менопаузе и године након педесете носе велике телесне и биохемијске промене које могу довести до нерасположења, туге и осећаја да је све најбоље прошло. То није тачно. Тело тражи покрет: када покренете мишиће, покрећете и хормоне који враћају радост.
Почните малим корацима: пола сата брзе шетње сваког дана, мало вежби снаге са сопственом тежином, уреднији сан и време проведено у природи.
Често се сетим питања неких пријатеља: „Зашто то радиш, коме се доказујеш?” Људима је често тешко да разумеју да немам потребу никоме ништа да доказујем. Једино доказивање је оно пред самом собом — да испитам сопствене границе.
Окружите се људима који вас подржавају, одбаците туђа очекивања и не бојте се да сањате велике ствари. Живот у шездесетим може бити једнако узбудљив, снажан и испуњен као у било којем ранијем добу — све док не одустанемо од себе.
Разговор водила: Ивана Илић Киш
Фотографије: лична архива Маје Купрешанин
