Пре неколико година, Давид Брукс је у својој књизи „Друга планина“ написао да смо у првој половини свог живота потпуно посвећени остваривању личних циљева под утицајем друштвеног окружења.
По аутору, до кризе средњих година долази када схватимо да ти лични циљеви, Прва планина, немају баш тако много смисла као што смо се надали. Тада на сцену ступа освајање Друге планине.
Ако би ову књигу требало сажети у једну реченицу онда би то било да је кључ сврсисходног, испуњеног и срећног живота не у тражењу непрестаног самоусавршавања, већ у служењу својој заједници. „Прва планина се односи на изградњу ега и дефинисање себе; друга планина се односи на одбацивање ега и губљење себе.” Ово је, иначе, и познати став Карла Јунга да, око средњих година, наш основни систем битисања прелази од ега ка души. Нажалост, нико нам није дао упутство како то треба урадити.
Освојење Прве планине покреће жеља за успехом и можда признањима. Многи људи стигну на врх и осећају се празно, као да питају: „Да ли је то све што живот нуди?” Тражење правог циља и одговор на питање „Зашто сам уопште овде?” води нас ка Другој планини и другој половини живота.
Како до Друге планине?
Звучи лако, али шта ако сте изгубили свој циљ или га никада нисте пронашли? У том случају, поставите себи три питања:
- Како би изгледало да имам осећај сврхе и оптимизма?
- Шта у мени буди страст (вероватно се крије у томе нека сврха)?
- Коме могу да служим осим себи самом?
Окрените се мало око себе, помозите неком члану породице, комшији … Пријавите се у клуб волонтера, прошетајте до народне кухиње и питајте треба ли помоћ. Можда све ово изгледа као нешто мало и небитно али ми смо друштвена бића и помагање другима је заиста наша основна сврха постојања, посебно у зрелим годинама када су искуство и ресурси на нашој страни.
Извор: The Second Mountain: The Quest for a Moral Life, David Brooks
