Pre nekoliko godina, David Bruks je u svojoj knjizi „Druga planina“ napisao da smo u prvoj polovini svog života potpuno posvećeni ostvarivanju ličnih ciljeva pod uticajem društvenog okruženja.
Po autoru, do krize srednjih godina dolazi kada shvatimo da ti lični ciljevi, Prva planina, nemaju baš tako mnogo smisla kao što smo se nadali. Tada na scenu stupa osvajanje Druge planine.
Ako bi ovu knjigu trebalo sažeti u jednu rečenicu onda bi to bilo da je ključ svrsishodnog, ispunjenog i srećnog života ne u traženju neprestanog samousavršavanja, već u služenju svojoj zajednici. „Prva planina se odnosi na izgradnju ega i definisanje sebe; druga planina se odnosi na odbacivanje ega i gubljenje sebe.“ Ovo je, inače, i poznati stav Karla Junga oko srednjih godina naš osnovni sistem bitisanja prelazi od ega ka duši. Nažalost, niko nam nije dao uputstvo kako to treba uraditi.
Osvojenje Prve planine pokreće želja za uspehom i možda priznanjima. Mnogi ljudi stignu na vrh i osećaju se prazno, kao da pitaju: „Da li je to sve što život nudi?“ Traženje pravog cilja i odgovor na pitanje „Zašto sam uopšte ovde?“ vodi nas ka Drugoj planini i drugoj polovini života.
Kako do Druge planine?
Zvuči lako, ali šta ako ste izgubili svoj cilj ili ga nikada niste pronašli? U tom slučaju, postavite sebi tri pitanja:
- Kako bi izgledalo da imam osećaj svrhe i optimizma?
- Šta u meni budi strast (verovatno se krije u tome neka svrha)?
- Kame mogu da služim osim sebi samom?
Okrenite se malo oko sebe, pomozite nekom članu porodice, komšiji … Prijavite se u klub volontera, prošetajte do narodne kuhinje i pitajte treba li pomoć. Možda sve ovo izgleda kao nešto malo i nebitno ali mi smo društvena bića i pomaganje drugima je zaista naša osnovna svrha postojanja, posebno u zrelim godinama kada su iskustvo i resursi na našoj strani.
The Second Mountain: The Quest for a Moral Life, David Brooks
