Када је пре неколико деценија књижевна јунакиња Бриџит Џоунс у свом чувеном дневнику сваки дан започињала педантним бележењем личних података — колико килограма има, колико је цигарета попушила и колико је калорија унела — већини читалаца то је деловало као стресан, помало опсесиван начин посматрања сопственог живота.
Најважније:
- Већ сада више од једне петине одраслих људи свакодневно користи неку врсту носиве технологије,
- Ови уређаји подижу свест о сопственом телу
- Ипак, сви ми вредимо много више од збира дигиталних података о нама.
Данас је та фикција постала наша свакодневица. Многи од нас ујутру прво погледају паметни сат да провере како су спавали, током дана отворе апликацију да виде да ли су достигли чувених 10.000 корака, а успут осмотре пулс, ниво кисеоника у крви или ниво стреса. Већ сада више од једне петине одраслих људи свакодневно користи неку врсту носиве технологије — од паметних сатова и наруквица, преко паметног прстења, па све до медицинских фластера и сензора.
Иако многи мисле да су ови уређаји резервисани само за млађе људе опседнуте фитнесом, стварност показује сасвим другачију слику. Наша бејби-бум генерација све је дигитално писменија: чак 62% старијих одраслих особа редовно купује преко интернета и радо прихвата корисне технологије које олакшавају свакодневицу. Истовремено, више од три четвртине сениора жели једноставан, практичан живот и достојанствено старење усмерено на суштинско здравље.
Управо на том споју жеље за виталношћу и технолошког напретка поставља се кључно питање за све нас у зрелим годинама: да ли нас непрекидни прилив дигиталних података заиста чини здравијим и срећнијим или нас претвара у заробљенике пуких бројева?
Носива технологија подиже свест о сопственом телу
Када их користимо разборито, паметни уређаји заиста постају драгоцени савезници у очувању наше виталности. Др Сет Криси, истраживач метаболизма с Медицинског кампуса Универзитета у Колораду, наглашава да ови уређаји подижу свест о сопственом телу, откривају поља на којима можемо постићи побољшања и пружају одличну мотивацију за постављање дневних циљева.
Већ сада више од једне петине одраслих људи свакодневно користи неку врсту носиве технологије.
Свима нам је познат тај мали психолошки подстицај: када предвече погледамо сат и видимо да нам недостаје још само хиљаду или две корака да испунимо циљ, лако преломимо и одемо у још једну кратку шетњу по крају. Дигиталне значке за успешно урађене дневне активности и дискретна подсећања да устанемо и будемо активни делују као добронамеран ветар у леђа.
Да ово нису само празна обећања произвођача опреме, потврђује и велика научна анализа објављена у угледном часопису „Лансет диџитал хелт” (Lancet Digital Health). Истраживачи су, пратећи готово 164.000 учесника, утврдили да су људи који користе ове уређаје у просеку правили чак 1.800 корака више и ходали око 40 минута дуже сваког дана. За старије доба то чини огромну разлику.
Седелачки начин живота представља једну од највећих тихих претњи дуговечности. Након свега тридесет минута непрекидног седења метаболизам се успорава за чак 90 процената, ензими који разграђују масноће раде знатно спорије, а дуго мировање исцрпљује организам. Стручњаци истичу да је довољно устати само на пет минута на сваких пола сата како бисмо поново покренули циркулацију. Кардиолошка удружења јасно препоручују барем 150 минута умерене физичке активности недељно — а брзо ходање је за то идеалан и најприроднији избор.
Поред бројања корака, паметни сензори постају и драгоцена продужена рука превентивне медицине. Сензори за стално праћење глукозе у облику малог фластера на кожи ослободили су људе с дијабетесом свакодневног болног боцкања прстију. Такође, редовно мерење крвног притиска код куће може открити промене које лекар не види током једне годишње контроле. Како др Криси с правом закључује, ове направе не могу да замене стручност лекара, али пружају важне информације о томе шта се с нашим организмом догађа између две лекарске контроле.
Друга страна медаље: Бројеви као извор стреса
Ипак, свет дигиталних мерења има и тамнију страну, која код старијих људи лако може створити непотребну тескобу.
Први проблем лежи у самој прецизности. Др Криси упозорава да ови уређаји нису безгрешни и да често не разликују прави сан од обичног мировања или седења у фотељи уз књигу. Ако уређај мирно поподневно одмарање протумачи као „лош сан” или вас ујутру обавести да сте спавали немирно, лако се може догодити да се осећате уморним само зато што је машина тако одлучила.
Друга замка је посматрање података ван ширег контекста. Др Џесика Метјуз, професорка с Универзитета „Поинт Лома Назарен” у Сан Дијегу, подсећа нас да појединачни подаци не пружају комплетну слику и да их морамо сагледавати као део шире целине. Многи биолошки параметри природно варирају током дана: крвни притисак скочи након шетње узбрдо, пулс реагује на сваку емоцију, а ниво шећера у крви расте након оброка.
Највећа опасност крије се у психолошком притиску. Особе склоне бризи и перфекционизму доживљавају неиспуњавање задатог циља као неуспех, што рађа кривицу и фрустрацију. Кретање тада престаје да буде извор радости и претвара се у мучну обавезу. Стално гледање у екран постепено прераста у стрепњу за сопствено здравље.
Психотерапеут Фил Лејн упозорава да особе склоне анксиозности ношењем оваквих уређаја могу само погоршати своје стање: „Људски мозак воли мерења, али ако непрестано проверавате своје бројеве, развијате нездраво понашање које вас спречава да живите свој живот. Зар вам заиста треба уређај да вам саопшти да сте под стресом? Ако имате напад панике, сигурно вам не треба сат да вам то потврди.”
Стручњак за психологију др Хејли Перлус упозорава на још један проблем: престанак ослушкивања сопственог тела. Црвена лампица се пали када поверујемо да наша јутарња шетња „не вреди” ако је сат није забележио или када на питање како смо тренирали морамо прво да погледамо у екран да бисмо дали одговор. Како закључује др Метјуз: „Ако бринемо искључиво о подацима на сату, ризикујемо да пропустимо најважније информације — оне које нам шаље сопствено тело.”
Како паметно мерити, а сачувати мир
Да технологија не би господарила нама, већ остала користан савезник, издвојили смо неколико једноставних, златних правила која свако од нас може лако да примени:
- Изаберите само један циљ за почетак: Савремени уређаји нуде десетине параметара, што може да оптерети и збуни. Уместо да пратите све одједном, одредите шта вам је тренутно најважније — на пример, постепено продужавање дневне шетње или редовнији сан — и усредсредите се само на то.
- Бирајте уређај према стварним потребама: Не морате трошити стотине евра на најновије паметне наруквице са сложеним апликацијама. Ако вам је главни циљ само више кретања, обичан мобилни телефон одлично обавља посао и доказано је веома поуздан.
- Повежите податке с конкретном навиком: Пуко гледање у бројке не побољшава здравље. Податак има смисла само ако вас покрене на промену: ако сат упозори да предуго седите, устаните и протегните се; ако осетите напетост, урадите вежбу дубоког дисања; ако лошије спавате, проверите да ли сте прекасно вечерали.
- Ослушните сигнале свог организма: Никада не дозволите да број с екрана потисне оно како се заиста осећате. Пре него што ујутру погледате сат, застаните на минут у постељи и запитајте се: „Како се осећам данас? Да ли сам одморан?” Ваше тело непогрешиво зна када је уморно и када му је потребан предах.
- Посматрајте ширу слику и разговарајте с лекаром: Не брините због повремених одступања у пулсу или притиску. Ако приметите да вредности дуже време одступају од уобичајених, забележите их и поразговарајте са својим лекаром, уместо да сами постављате дијагнозе преко интернета.
- Приуштите себи дигитални предах: Једном недељно или током целог викенда скините паметни сат с руке. Прошетајте шумом, парком или својом улицом без бројања корака. Ослободите се притиска бројки и уживајте у покрету искључиво ради чистог задовољства.
Живот се мери тренуцима, а не корацима
Концепт активног старења не своди се на трку с бројевима. Како истиче Међународни савет за активно старење (ICAA), истинско благостање обухвата седам кључних димензија живота — од физичког и емоционалног, преко интелектуалног и духовног, па све до друштвеног здравља. Наука потврђује да генетика одређује свега око 20 процената наше дуговечности, док чак 80 процената зависи од свакодневних избора и начина на који живимо.
Када погледамо чувене „плаве зоне” дуговечности, попут села Огими на јапанском острву Окинава, тамошњи витални осамдесетогодишњаци и деведесетогодишњаци не носе паметне сатове нити мере кораке. Њихова тајна крије се у природном кретању кроз рад у башти, заједничком певању, смеху и дубоком осећају сврхе — њиховом икигају (ikigai). Они одавно живе оно што савремени ужурбани свет често заборавља: да су топли људски односи и унутрашњи мир најјачи еликсир здравља.
Зреле године нам доносе животну мудрост и способност да ствари сагледамо целовито. Зато користимо паметну технологију као практичан компас који ће нас подсетити да устанемо са столице и изађемо на свеж ваздух. Али када једном закорачимо напоље, подигнимо поглед с екрана, удахнимо пуним плућима, јавимо се комшији и допустимо сопственом телу да нас води. На крају крајева, сви ми вредимо много више од збира дигиталних података.
Фотографија: Audrey Langlois
