Пиће које је некада било намењено бодибилдерима постало је индустрија вредна милијарде долара, а у причу су се укључили чак и Мишлен звездицама окићени кувари.
Ова визуелно привлачна, хранљивим материјама крцата здрава пића, „полетела” су уз вирални успон „Еревона” (Erewhon), ланца луксузних продавница здраве хране из Лос Анђелеса. Док купци тамо могу да уживају у једној јагоди увезеној из Јапана за 20 долара, или да испију флашу „хипероксигенисане” воде за 26 долара, управо су мегавирални смутији, који могу да коштају преко 20 долара по порцији, катапултирали бренд до звезданог статуса на друштвеним мрежама. Већина њих није на бази протеина, али њихов упадљив изглед и употреба састојака који наводно могу да вам дају блиставу кожу или чак когнитивну подршку, инспирисали су јато имитатора. „Еревон” је као резултат тога покупио огроман профит: 171,4 милиона долара у 2023. години.
Укус, презентација и спектакл су кључни за истицање на тржишту протеинског прашка, чија је укупно тржиште процењено на 24,8 милијарди долара, према истраживачкој фирми „Рисерч енд маркетс” (Research and Markets). Поред шејка који је компоновао кувар награђен Мишленовим звездицама, „Хермоса” (Hermosa) продаје протеин сурутке „од крава храњених травом” у тамножутој стакленој тегли (која садржи 14 порција) за 38 фунти.
Протеини цветају на свим фронтовима. Истраживање „Југова” (YouGov), спроведено раније ове године, открило је да 25% одраслих у Уједињеном Краљевству редовно пије протеинске шејкове, укључујући 37% оних између 25 и 34 године. Индустрија је толико порасла да постоји несташица сурутке, некада одбациваног течног нуспроизвода прављења сира који је постао састојак у већини протеинских прашкова; њена цена је такође нагло порасла. Дакле, како је свет полудео за протеинским шејковима?
Историјски корени
Већина протеинских прашкова и шејкова који се данас продају изгледају као да су узети директно са менија десерата, али у својој првој верзији више су личили на „блатњаву масу”, каже Хана Катинг Џоунс, историчарка хране са Универзитета у Орегону. Први протеински производ за потрошаче датира из 1865. године, када је немачки научник Јустус фон Либиг изумео екстракт меса, који се састојао од тегли „истопљених говеђих кожа”. Блатњава маса је на крају претворена у чврсте коцке и постала је кухињски стандард под именом „Оксо” (Oxo).
Убрзо након тога, протеински производи су нашли упориште међу мушкарцима који су желели да се „набилдују”. Протеинска индустрија је доживела свој први велики успех педесетих година 20. века са увођењем шејкова „супер хај протеин” (Super Hi-Protein), које је развио тадашњи главни тренер олимпијског тима за дизање тегова Сједињених Држава, Боб Хофман. До 1960. године, производ је остварио више од милион долара продаје, каже Катинг Џоунсова. Седамдесетих година 20. века протеински шејкови су направили своје прве значајне продоре изван теретане, са две популарне дијете, нискоугљенохидратном Аткинсовом дијетом и течном дијетом „ласт ченс” (Last Chance).
„Људи су почели да повезују протеине са губитком тежине у 70-им и 80-им годинама”, рекла је Катинг Џоунсова, иако су, у већини случајева, остали основа дијете бодибилдера. Почетком 2000-их, то се почело мењати. Тада сус е појавиле прве студије које су откриле да су људи који држе нискоугљенохидратну, високопротеинску дијету изгубили више тежине од оних на нискомасној, нискокалоричној дијети. Катинг Џоунсова каже да је од тог тренутка протеин „стварно кренуо пуном брзином” јер је сада могао да се пласира свима.
Друштвене мреже су биле следећи гас на педалу протеина. Преовлађујућа порука, коју су обично преносили извајани фитнес-инфлуенсери, била је: „Моћи ћеш да изгледаш као ја ако купиш овај протеински прашак”, рекла је Катинг Џоунсова.
Колико протеина нам треба?
Влада Уједињеног Краљевства каже да би мушкарци старости између 19 и 50 година требало да једу око 55 грама протеина дневно, што је отприлике једнако девет јаја, а жене у истој старосној групи требало би да конзумирају око 45 грама, приближно исто као седам јаја. Према др Линији Пател, нутриционисткињи из „Пјур спортс медисина” (Pure Sports Medicine), ове препоруке се „више односе на спречавање потхрањености” и, као полазна тачка, да би напредовали, људи би требало да „једу око 1 грам по килограму телесне тежине, или 1,2 грама ако су активни”.
Пателова каже да протеини помажу да се осећамо ситим дуже јер су „сложени молекули”. То значи да је потребно „мало више посла нашим телима да их метаболише и сваре”. Али, постоји и нешто што се зове превише протеина. Пателова каже да се преласком преко 2 до 2,2 грама по килограму, као што би могао неко ко је на карниворској дијети која садржи само животињске производе, ризикује „истискивање других кључних хранљивих материја” из исхране, укључујући влакна.
Када је реч о проналажењу најбољег начина за конзумирање протеина, она каже: „Права храна би требало да нам буде приоритет” јер су такви извори хране пуни хранљивих материја „које додаци исхрани не могу да реплицирају”.
Ширење протеинског лудила
Нису само шејкови и прашкови имали користи од протеинског лудила. Студија из 2023. године открила је око 1.200 производа који истичу да садрже додатне протеине на полицама супермаркета у Уједињеном Краљевству, укључујући житарице, сир, па чак и палачинке. Др Ејда Гарсија, нутриционисткиња јавног здравља са Универзитета у Глазгову, која је водила студију, каже да је већина ове хране испунила нутритивни праг да буде „класификована као здрава”, али упозорава купце да обрате пажњу на то како су тврдње о садржају протеина формулисане.
Према законима ЕУ, да би производ био означен као „извор протеина”, хранљива материја мора да чини најмање 12% његове енергетске вредности. Ако је нешто означено као „високопротеинско”, 20% енергетске вредности производа мора да обезбеди протеин.
Међутим, произвођачи често користе фразе које не подлежу правној регулативи Тако да имамо производе који дају „протеински ударац”, „протеински подстицај” или пише да је производ „богат протеинима”. Како ове тврдње не пподлежу регулацији, произвођачи могу да додају колико год протеина желе”, рекла је Гарсија.
Превише доброг?
Протеинска манија не показује знаке успоравања, али у ком тренутку она прелази у нездраву опсесију? „Људи су заиста забринути да не добијају довољно протеина, и мислим да се многи инфлуенсери на друштвеним мрежама заиста ослањају на то”, рекла је Катинг Џоунсова.
Тикток је пун видео-снимака младих људи који раде „драј скупинг” (енгл. dry-scooping) – једу протеински прашак сиров, без икакве течности. Катинг Џоунсова каже да овај опасан тренд (здравствени стручњаци су упозорили да може да изазове гушење или инфекцију) показује како су ствари „измакле” контроли када је реч о коришћењу суплемената.
Извор: The Guardian
Фотографија: freepik
