Истраживачи су оспорили идеју да је старење без позитивне функције, сугеришући да оно може да убрза еволуцију у променљивим окружењима, чиме користи наредним генерацијама.
Њихови налази показују да би старење могло бити пожељна особина врсте, одабрана природном еволуцијом.
Мистерија старења фасцинира људе миленијумима, а многи су спремни да ураде све да зауставе или преокрену овај процес јер је старење обично повезано са постепеним погоршањем већине телесних функција. Старење је природни део живота али биолози знају изненађујуће мало о настанку овог процеса током еволуције. Није јасно да ли је старење неизбежно, јер постоје организми који наизглед уопште не старе, штавише, феномен познат као негативно старење, или подмлађивање, постоји: виталне функције неких корњача се побољшавају са годинама.
Истраживање еволуционе улоге старења
Истраживачи Института за еволуцију на челу са академиком Ерсом Сатмаријем настојали су да докажу валидност раније предложене, али још увек недоказане теорије старења. Теорија сугерише да под правим околностима, еволуција може фаворизовати пролиферацију гена који контролишу старење.
Да би тестирали хипотезу, истраживачи су користили компјутерски модел који су развили. Овај модел је алгоритам способан да симулира дугорочне процесе у популацијама организама и гена под околностима које контролишу научници. У суштини, са таквим моделима, еволуциони сценарији се могу покренути, дајући резултате за неколико сати, а не за милионе година. Савремена еволуциона истраживања била би незамислива без компјутерског моделирања.
Изазови за конвенционалну мудрост
Основно питање истраживања било је једноставно: има ли старење смисао? Током прошлог века, користећи различите биолошке механизме, формулисано је неколико еволуционих теорија за објашњење неизбежног старења, које нема позитивну функцију. Неколико научника је прихватило ову претпоставку као чињеницу, али када су откривени организми који не старе, све више истраживача доводи у питање неизбежност старења и сугерише да би старење могло имати и неке предности.
„На пример, могуће је да су у променљивом окружењу старење и смрт кориснији за појединце, јер се на тај начин може смањити конкуренција, која омета опстанак и репродукцију прилагодљивијег потомства са бољим генским саставима.” каже Сатмари.
Међутим, овај сценарио важи само ако су појединци претежно окружени својим рођацима. У супротном, током полне репродукције, нестареће јединке биће фаворизоване и утицај нових гена неће бити тако доминантан.
Старење као катализатор еволуције
Након што су покренули модел, мађарски биолози су открили да старење заиста може убрзати еволуцију. Ово је корисно у свету који се мења јер бржа адаптација може брже пронаћи адекватне особине, чиме се подржава опстанак и ширење потомака гена. То значи да старење може постати заиста повољна карактеристика и бити фаворизовано природном селекцијом.
Али, ако се узнме да је старење а са њим и рана смрт јединке нешто што је еволуционо пожељно, шта ћемо онда са општим старењем савремене популације? Да ли то значи да смо данас еволутивно мање прилагодљиви и способни за релативно брзе промене?
Извор: “Directional selection coupled with kin selection favors the establishment of senescence”, 23 October 2023, BMC Biology.
