Чуда савремене медицине нас наводе на мисао да је наш животни век најдужи у људској историји, али да ли је то баш тако?
Последњих неколико деценија, очекивани животни век је драматично порастао широм света. У просеку, особа рођена 1960. године, прве године када су Уједињене нације почеле да прикупљају глобалне демографске податке, могла је очекивати да ће доживети 52,5 године старости. Данас је тај просек 72. У Великој Британији, где се евиденција води нешто дуже, овај тренд је још израженији. Девојчица рођена 1841. могла је да очекује да ће, у просеку, доживети 42. годину, а дечак 40. У 2016. години девојчица је могла да очекује да напуни 83 године; дечак, 79.
Природан закључак је да су нам и чуда савремене медицине и иницијативе за јавно здравље помогле да живимо дуже него икад раније – толико да нам у ствари можда понестаје иновација за продужење живота. У септембру 2018. године, Канцеларија за националну статистику потврдила је да је, барем у Великој Британији, очекивани животни век престао да се повећава. Ово се дешава широм света.
Уверење да је наша врста можда достигла врхунац дуговечности појачано је и предрасудама о нашим прецима: уобичајено је веровање да би древни Грци или Римљани били прилично изненађени да сретну некога старијег од 60 година, на пример.
„Постоји основна разлика између очекиваног трајања живота и животног века. Животни век људи – насупрот очекиваном животном веку који је статистичка конструкција – заправо се уопште није много променио.“ –
Valter Scheidel, историчар са Станфорд универзитета
Очекивани животни век је просек. Ако имате двоје деце, а једно умре пре првог рођендана, али друго живи до 70. године, њихов просечни животни век је 35.
То је математички тачно – и сигурно нам говори нешто о околностима у којима су деца одгајана. Али то нам не даје потпуну слику. Такође, постаје посебно проблематично када се посматрају раздобља или региони у којима постоји висок ниво смртности новорођенчади. Већи део људске историје праћен је ниском стопом преживљавања деце, а то се наставља у неким земљама и данас.
Међутим, ово усредњавање је разлог зашто се често каже да су, на пример, стари Грци и Римљани живели само 30 или 35 година. Али да ли је то заиста био случај са људима који су преживели крхки период детињства и да ли је то значило да су 35-годишњака су заиста сматрали „старим“?
Ако су тридесете некада заиста биле дубока старост, изгледа да многи древни писци и политичари нису добили ту поруку јер су наставили да буду активни дубоко у седамдесетима.
Почетком 7. века пре нове ере, грчки песник Хесиод написао је да се човек треба оженити „када нема много мање од 30 и не много више“. У међувремену, „cursus honorum“ древног Рима – редослед политичких функција које ће обављати амбициозни младић – није чак ни дозволио младићу да преузме своју прву функцију, квесторску, пре навршене 30. године (под царем Аугустом , ово је касније смањено на 25; сам Август је умро у 75.). Да бисте били конзул, морали сте да имате 43 године – да будете осам година старији од америчке минималне старосне границе да би могли да преузмете председничку функцију.
У 1. веку Плиније је посветио читаво поглавље „Природне историје” људима који су најдуже живели. Међу њима наводи конзула Валерија Корвиноса (100 година), Цицеронову супругу Терентију (103), жену по имену Клодија (115 – и која је успут имала 15 деце) и глумицу Луцију која је наступала на сцени са 100 година .
Затим ту су надгробни натписи попут овог за жену која је умрла у Александрији у 3. веку пре нове ере. „Имала је 80 година, али је могла да исплете фино плетиво својом сигурном руком”, задивљено гласи епиграм.
Старење тада било ништа лакше него сада. „Природа није уделила човеку већи благослов од кратког живота”, примећује Плиније. „Чула постају тупа, удови осетљиви, вид, слух, ноге, зуби и органи за варење, сви они умиру пре нас …” Плиније је могао да се сети само једне особе, музичара који је живео до 105 године, која је имала пријатну и здраву старост. Сам Плиније је достигао једва половину тога; сматра се да је умро од тровања вулканским гасовима током ерупције Везува, са 56 година.
Доба империја
Студија урађена 1994. године бавила се свим људима из древне Грчке и Рима који су се спомињали у оксфордском класичном речнику.
Од укупно 397 наших предака, 99 је умрло насилном смрћу. Од преосталих 298, они рођени пре 100. године пре наше ере живели су до средње старости од 72 године. Они рођени после 100. године пре нове ере имали су у тренутку смрти средњу старост од 66 година. Сматра се да је ова велика разлика због увођења оловних водоводних цеви у старом Риму које су знатно повећале смртност становништва.
Наравно, постоје неки очигледни проблеми са овим узорком. Један је да су то били само мушкарци. Други је да су сви они били довољно славни да су запамћени. Оно што заиста можемо да сазнамо из ове студије је да су привилеговани, остварени мушкарци у просеку током историје били прилично дуговечни.
„Постојала је огромна разлика између начина живота сиромашних у односу на елитне Римљане“, каже Валентина Газанига, историчарка медицине на римском универзитету Ла Сапиенца. „Услови живота, приступ медицинским терапијама, чак и сама хигијена – све је сигурно било боље међу елитама”.
Године 2016., Газанига је објавила своје истраживање о више од 2.000 древних римских скелета људи из радничке класе који су сахрањени у заједничким гробницама. Просечна старост у тренутку смрти је била 30 година. Многе кости су на себи имале трагове трауме од тешког рада и повреда, а чест је био и артритис, болест која се обично среће у старијим годинама.
Током целе људске историје жене су биле у великом животном ризику током својих плодних година јер је порођај, често у веома лошим хигијенским условима, један од главних узрока смрти младих жена. Чак је и сама трудноћа била опасност.
Порођај су отежавали и други фактори. „Жене су често храњене мање од мушкараца”, каже Газанига. Та неухрањеност значи да су младе девојке често имале непотпун развој карличних костију, што је онда повећавало ризик од порођајних компликација.
„Очекивани животни век римских жена заправо се повећавао са падом плодности”, каже Газанига. „Што је становништво плодније, женски животни век је краћи.”
Људи који недостају
Основна тешкоћа да се са поузданошћу процени просечан животни век наших предака је недостатак података. На пример, покушавајући да утврде просечну старост умрлих Римљана, антрополози се често ослањају на пописе из римског Египта. Али, како су ови папируси коришћени за прикупљање пореза, често су прецењивали удео мушкараца и потпуно изостављали малу децу и жене.
Надгробни натписи, којих су Римљани оставили на хиљаде, још су један очигледан извор. Али дојенчад су ретко стављали у гробнице, сиромашни људи нису могли да их приуште, а у доба великих епидемија чланови породице су сахрањивани без икаквих обележја.
Стога су статистички подаци за старе цивилизације само процена на основу неких других података којима располажемо. Ти подаци нам, рецимо, кажу да је чак једна трећина новорођенчади умрла пре навршене прве године, а половина деце пре 10. године живота. После те доби шансе су се знатно побољшале. А, ако сте стигли до 60-те, велике су биле шансе да ћете доживети и седамдесете.
Први поуздани подаци
Подаци се побољшавају државе почну пажљиво да воде евиденцију о рођеним, венчаним и умрлим – у почетку, посебно о племићима.
Ти записи показују да је смртност деце остала висока. Али ако би мушкарац дошао до 21. године и не би умро насилно, могло би се очекивати да живи готово колико и данас живе мушкарци: од 1200. до 1745. године, 21-годишњаци би достизали просечну старост између 62 и 70 година – осим 14. века, када је бубонска куга смањила очекивани животни век на бедних 45.
Да ли су новац и положај могли да помогну? Не увек. Једна анализа неких 115.000 европских племића показала је да су краљеви живели око шест година мање од мањих племића, попут витезова. Демографски историчари су увидом у матичне књиге жупанија открили да је у Енглеској 17. века животни век био дужи за сељане него за племиће.
Аристократске породице у Енглеској имале су средства за обезбеђивање свих врста материјалних користи и личних услуга, али изгледа да је очекивано трајање живота међу аристократијом заостајало за животом читаве популације све до осамнаестог века. Разлог за ово би могао да буде боравак аристократа у градовима већи део године где су били изложени болестима и загађењу.
Занимљиво је да је револуција у медицини и јавном здравству помогла елитама пре него остатку становништва. Већ крајем 17. века, енглески племићи који су преживели до 25. године живели су дуже од својих неплеменитих сународника – чак иако су наставили да живе у градовима где су били под ризиком.
Једном када су прошле опасне године детињства … очекивано трајање живота у средњем викторијанском периоду није се знатно разликовало од данашњег.
Judith Rowbotham и Paul Clayton
Петогодишња викторијанска девојчица би у просеку живела до 73. године, дечаци до 75.
Ови бројеви не само да су упоредиви са нашим, већ су можда и бољи. Припадници данашње радничке класе живе око 72 године за мушкарце и 76 година за жене.
Овај недостатак икаквог напретка данашњих људи када је дужина живота у питању је запањујући, посебно с обзиром на бројне недостатке животне средине током средњег викторијанског доба и стања медицинске заштите када савремени лекови, системи скрининга и хируршке технике сами по себи нису били доступни.
Данас се животни век најчешће пореди са подацима са почетка 20. века јер је то период када је већина земаља већ имала колико-толико сређену евиденцију становништва. Међутим, ово је погрешна почетна тачка за поређење јер је у то доба, због ратова и глади, исхрана становништва била прилично лоша а почиње и интензивна употреба дуванских производа што све утиче на знатно скраћење животног века. Тако да је наша уљуљканост у чињеницу да нам је очекивани животни век знатно продужен заправо заснована на погрешно постављеној основи.
Преисторијски људи
Колика је била старост најстаријих чланова преисторијских сакупљачких племена можемо само посредно да нагађамо. Антрополози деценијама прикупљају податке о последњим преосталим ловачко-сакупљачким групама, као што су Ацхе из Парагваја и Хадза из Танзаније. Открили су да је вероватноћа да ће новорођенче доживети 15. годину 55% за дечака Хадзе и 71% за дечака Ацхе. Они који поживе дотле имају велике шансе да дочекају 51. односно 58. годину.
На основу зуба из англосаксонских гробова од пре 1.500 година утврђено је да је од 174 скелета већина припадала особама млађим од 65 година – али било је и 16 људи умрлих између 65 и 74 године и девет који су навршили најмање 75 година живота.
Иако се наш максимални животни век можда није много променио, ако се уопште променио, не треба занемарити чињеницу да је тек изванредан напредак науке и услова живота омогућио да много више људи доживи свој максимални животни век, често у добром здрављу. И зато, кад су упитани у ком би раздобљу људске историје најрађе живели, сви цитирани научници без оклевања одговарају „Дефинитивно данас! Поготово ако сте жена.”
Amanda Ruggeri за BBC Future
Знаменити Срби и Српкиње
И српска историја је пуна примера научника, уметника и владалаца који су остали активни дубоко у позним година.
