Кошутњак је шума, односно како се то у управним папирима града каже, парк-шума површине 330 хектара на узвишењу од 250 метара надморске висине.
Први пут се помиње у списима 1831. године, када се говори о веома густој шуми, доминантно храстовој. Одмах после изградње Милошевог конака кнез Милош Обреновић подиже ограду око шуме, како би се заштитила и како би се у њој гајила дивљач. Тада су ангажовани и посебни чувари.
У другој половини 19. века Кошутњак постаје богато ловиште за потребе дворског комплекса. Постојала су места за прехрану дивљачи, надстрешнице, спроведен је и вододовод до појила за дивљач.
Порекло имена Кошутњака је очигледно: у питању је шума у којој живе кошуте.
Међутим, од 1903. године Кошутњак је отворен за грађане. Ограда је пред 1. светски рат уклоњена, али су, нажалост од тада и кошуте, симбол ове шуме, нестале.
1911. године Министарство грађевина Србије је урадило пројекат мрежа путева који је касније и изведен. Тиме је успостављена колска веза железничке станице у Топчидеру и широког платоа на врху Кошутњака, где су се у то време одржавале вежбе друштва „Соко“.
Од 1929. године Београд је почео да издваја значајнија средства за одржавање Кошутњака.
У априлу 2014. усвојено је Решење о проглашењу заштићеног подручја „Шума Кошутњак“. Ово природно добро проглашено је заштићеним подручјем као споменик природе. Кошутњаком управљају ЈП „Србијашуме”, Шумско газдинство „Београд”.
Скијашка скакаоница
Већина Београђана и даље мисли да је на Кошутњаку постојала скијашка стаза али је истина још чуднија … пред 2. светски рат на Кошутњаку јетребало да постане центар за скијашке скокове. Зато је, 1936. године, подигнута скакаоница од 40 м висине, по пројекту инжењера Станка Блоудека. Међутим, због мањка снега и интересовања она никад није коришћена, а током 2. светског рата је и уништена. Међутим, 1953. године скакаоница је обновљена, да би 26. фебруара 1956. на њој било одржано прво и последње београдско такмичење у скијашким скоковима, на коме је присуствовало више од две хиљаде гледалаца. Победио је Албин Рогељ са скоком од 35 метара.
1936. године је Смучарски клуб „Београд” организовао прво такмичење у скијању на Кошутњаку.
Војничко гробље
На Кошутњаку се налази и војничко гробље из Првог светског рата са два прилично заборављена и запуштена споменика.
У јесне 1915. године аустроугарска војска је успела да уђе у Београд а последња српска одбрана је остала на врху Кошутњака На овом подручју је велики број историјски значајних места из богате ближе и даље прошлости. Свакако најинтересантнији, а прилично заборављени два су споменика војницима погинулим у И светском рату 1915. године. Један, већи, од белог мермера је посвећен аустроугарским војницима, а на другом пише „Овде почивају српски јунаци”. Оно што их чини посебним је да је оба подигао аустроугарски Маршал фон Макензен, један поред другог. На 50-так метара од аустроугарског је српски, подигнут у знак признања великој храбрости и пожртвованости тридесетшесторици војника 7. пука ИИ позива српске војске, који су две дуге ноћи бранили Кошутњак и Београд од напада вишеструко надмоћнијег непријатеља, јесени 1915. године.
На Кошутњаку се налази мноштво интересантних, али нажалост запуштених кутака и споменика, чесми и других чувара времена и показивача немара. Треба издвојити два споменика, које је подигао Август фон Макензен 1915. године када је освојио Београд у Првом светском рату.
Један споменик је подигнут немачким војницима, а други српским. Оба споменика подигнута су погинулим ратницима на две стране приликом заузимања, односно одбране Београда 1915. године. Макензен је у борбу против „жртвеничког пука” за част Београда и отаџбине под вођство мајора Драгутина Гавриловића, ушао са пуним поштовањем према противнику што се види реченицом пред битку: „Ви полазите на Српски фронт, на Србију, а Срби су народ који воли слободу и који се бори се и жртвује до последњег.”
Након великих битака, након две ноћи брањења Кошутњака од моћнијег непријатеља и немачког заузимања Београда, фелдмаршал фон Макензен на споменику српским војницима написао је на немачком језику: „Овде почивају српски јунаци”.
Такође, на Кошутњаку су 1915. године тридесет и шест Срба, два Енглеза и један Француз два дана и две ноћи успевали да задрже читав 208. пруски резервни пешадијски пук, а када им је нестало муниције бранили се ашовчићима и бајонетима. Сви су изгинули, али су са собом у смрт повели преко 200 немачких солдата.
Одмах потом локацију је посетио немачки фелдмаршал Макензен који, задивљен, издаје наређење па немачка инжењерија подиже на том месту војно гробље (Срби и Немци, као и она два Енглеза и Француз, сахрањени су једни поред других) и три споменика: један у част оног пруског пука, други скромнији у част српских војника, а трећи у виду мермерне пирамиде у част 22. резервног корпуса аустроугарске војске.
Срби су одржавали ово гробље и споменике током читавог међуратног периода, али проблем настаје са доласком нацистичког окупатора који мртве припаднике Вермахта, погинуле у борбама са партизанима, почиње да сахрањује на истом месту али са надгробним споменицима на којима су кукасти крстови.
Врло брзо су ти нови гробови били бројнији од старих, па када Главни штаб НОВЈ буде издао налог да се униште сви остаци окупационе власти, страдаће и ово гробље (витешко поштовање непријатеља умрло је са Првим светским ратом).
Данас је комплекс запуштен и девастиран, али су споменици донекле сачувани (мада је са аустроугарског скинут мермер). Постоји план његове обнове, који ће се, ваљда, ускоро спровести у дело, будући да је јединствен у свету: где још то има да једна победоносна војска диже споменик свом побеђеном непријатељу, и то на иницијативу са највишег врха?
Два су споменика војницима погинулим у 1. светском рату 1915. године. Један, већи, од белог мермера је посвећен аустроугарским војницима, а на другом пише „Овде почивају српски јунаци”. Оно што их чини посебним је да је оба подигао аустроугарски Маршал фон Макензен, један поред другог. На 50-так метара од аустроугарског је српски, подигнут у знак признања великој храбрости и пожртвованости тридесетшесторици војника 7. пука ИИ позива српске војске, који су две дуге ноћи бранили Кошутњак и Београд од напада вишеструко надмоћнијег непријатеља, јесени 1915. године.
Топчидерско гробље
Близу је и Топчидерско гробље, формирано још у XIX веку. Име му је дато по Топчидеру, али се заправо налази на обронцима Кошутњака. У њему је капела Св. Трифуна, подигнута 1903. године. Југоисточно од капеле је и велики обелиск над гробом војводе Стевана Книћанина (1808 – 1855). Такође у близини овог обелиска је и гроб познате књижевнице Исидоре Секулић. На истом гробљу почива и велики пријатељ српског народа Др Арчибалд Рајс, чије је срце, по његовој жељи сахрањено на врху Кајмакчалана. У Топчидеру постоји и споменик Рајсу, подигнут 1931. године, у знак захвалности овом швајцарском криминологу, публицисти и почасном капетану српске војске, рад Марка Брежанина и постављен је у непосредној близини Рајсове куће (у Булевару Војводе Мишића 73), две године после Рајсове смрти.
Први рок концерти на отвореном
Шездесетих година прошлог века су код Хајдучке чесме за 1. мај културно уметничка друштва одржавала фолколорне приредбе.
Међутим, када се београдским сениорима помене Кошутњак прво ће помислити на чувени концерт „Бјелог дугмета” или “Фестивал младости” који су изазвали опречне реакције у целој држави.
Први рок концерт одржан је 1972., по идеји Роберта Немечека, тадашњег басисте бенда „Поп машина”. Тих година су у свету били популарни велики концерти на отворено, хипи култура је била на врхунцу. Концерт је одржан у току дана, а посетило га је једва 2.000 људи. Поред „Поп машине”, наступали су и „С времена на време” и „Породична мануфактура црног хлеба”.
Следеће године први пут се организује „Фестивала младости”, на коме су свирали „Поп машина”, „Јутро”, „220”, … По неким проценама, овом концерту је присуствовало невероватних 30.000 људи.
Неколико година касније, 1977., „Бјело дугме” је на истом месту одржало један од најпознатијих концерата на просторима бивше Југославије.
У медијима се тада спекулисало да је на концерт дошло између 70.000 и 100.000 људи, међутим простор око Хајдучке чесме може да прими једва око 40.000 посетилаца тако да је и овде реч о једној од београдских урбаних легенди.
Убиство кнеза Михаила
Кошутњак је до 1903. године био дворско ловиште и свега стотинак метара од Хајдучке чесме 29. маја 1868. године убијен је кнез Михаило Обреновић. Кнеза су, док се возио кочијама са ађутантом Светозаром Гарашанином, сином Илије Гарашанина, Анком Констатиновић и њеном черком Катарином са којом је кнез желео да се ожени пресрели и усмртили завереници. Кнез Михаило је убијен са три хица, а том приликом живот је изгубила и Анка Константиновић која је својим телом покушала да заштити кнеза за време пуцњаве.
Вероватно најзначајније историјско место у Кошутњаку је место убиства кнеза Михајла Обреновића, 10. јуна (по црквеном календару 29. маја) 1868. године у послеподневним сатима. Кнез Михајло, син кнеза Милоша, први пут је дошао на власт после смрти брата Милана. Био је кнез Србије од 1839. до 1842. године. У августу 1842. Тома Вучић је подигао буну и приморао га да побегне у Аустрију. На власт је дошао Александар Карађорђевић. Међутим, када се Милош Обреновић вратио у Србију 1858. године, са њим је дошао и Михајло и првобитно постао командант војске, а по смрти кнеза Милоша поново ступио на престо 1860. године. Осам година касније убијен је у атентату.
Живећи у резиденцији Обреновића, у оближњем Топчидеру, кнез Михајло је имао обичај да често шета Кошутњаком. Према историјским подацима са суђења атентаторима, исто је урадио и тог кобног 10. јуна 1868. године, када је са Анком Константиновић – Обреновић (кћи Јеврема Обреновића, књижевница), Катарином (кћи госп. Анке), Томанијом (Анкина мајка), ађутантом Гарашанином, и послужитељем Митом обишао Хајдучку чесму, а затим се упутио уском стазом, на југоисток кроз густу шуму. На око 900 м од Хајдучке чесме сачекали су их атентатори: Лазар Марић, Станоје Рогић и Коста Радовановић, а у близини је био и Ђорђе Радовановић. Кнеза је из пиштоља убио Коста, а пуцали су и Марић и Рогић. Анка је такође убијена. Катарина и Мита су рањени, као и Гарашанин, док је Томанија успела да се спасе бегом у шуму. Овај догађај је имао далекосежне последице по историјске прилике у Србији.
Хајдучка чесма
О Хајдучкој чесми има јако мало сачуваних записа и не зна се кад је тачно подигнута, али се претпоставља да је то било крајем 18. века. Најстарији запис у коме се спомиње је опорука српског просветитеља Доситеја Обрадовића (1742 – 1811.), у којој је изнео да жељу да буде сахрањен поред Хајдучке чесме. У другом запису се спомиње уређење чесме из 1828. године. Такође, негде половином 19. века кад је чесма имала само једну лулу ту су често одлазили ђаци Велике школе са професорима и враћали се увече са музиком. Чесма чак је и у том периоду представљала неку врсту излетишта.
Од када је отворена за „публику” први су се тамо окупили на прослави Првог маја српки социјалисти 1904. године. Народом је убрзо кренуо да кружи и глас да из чесме тече лековита вода. По подацима из 1937. водовод је довео гвоздене цеви до чесме и из ње је од тада извирала водоводска вода. Међутим, од кад је уведена водоводска вода, млаз из чесме је био далеко јачи и неки људи који су и са балонима долазили на чесму су то схватили као чудо.
Хајдучка чесма је обновљена између 2001. и 2003. године. Обнову су помогли Скупштина града, ЕДБ и „Србијашуме”, а иницијатор обнове је био новинар Љубомир Вујусић, који је и написао књигу о томе. Пројекат за обнову Хајдучке чесме звао се „Зденцем живота Кошутњака”. Чесма је последњи пут пре тога реновирана пре Другог светског рата, а после тога је до 2001. године рађено више мањих поправки.
Филмски град
Филмски град, са свим потребним стварима за снимање филмова. Да, у Кошутњаку се налази кућа чувеног Били Питона из култног домаћег филма „Маратонци трче почасан круг”. Пред крај пута који води ка метеорлошкој станици, ка Раковици налази се стара кућица, чувајући успомену на Кристину и Билија, наравно Мирка Топаловића и непревазиђену реченицу: „Шта ће бити с кућом?”, „запалићу је!”
Спортске активности
Спортске активности су веома развијене у Кошутњаку. Трим стаза је један од спортских објеката, њен почетак се налази код Републичког завода за спорт у Улици кнеза Вишеслава. Стаза је дужине од 1.200 метара. Она садржи мноштво справа за вежбање, информационих табле, обележена је сваких сто метара и постоје канте за смеће као опомене за ћување природе. Постоје и терени за фудбал, кошарку, атлетику, као и базени.
Голф терен
Пре Другог светског рата на Кошутњаку су подигнути голф-терени са зградом голф-клуба, што је на неки начин зачетак постојања Спортског центра „Кошутњак”.
Споменик студентске демонстрације
На самом улазу у Кошутњак из правца Топчидера после подвожњака, са десне стране, налази се спомен обележје на месту крвавог сукоба београдских студената и полиције 8. септембра 1940. године. Сада је овај споменик оштећен.
Фотографија: Небојша Трајковић
