Већина одраслих особа достиже свој плато, када је учење и ментално процесирање у питању, око 30 године а онда почиње постепени пад.
У средњим годинама људи већ имају знатно лошије резултате на тестовима когнитивних способности, посебно када је брзина процесирања у питању. Пад постаје знатно бржи и оштрији у шездесетим годинама.
Ове промене се најчешће сматрају нормалним, као нешто што иде уз процес старења. Али, шта ако је то нешто попут „летњег заглупљивања” које је примећено код школске деце на распусту? Сваке године наставници и родитељи гледају како летњи распуст код неке деце води опадању способности за учење и решавање задатака. Уочено је, за време пандемије ковида, да су многи ученици имали кашњење у образовном развоју од, у просеку, седам до десет недеља јер је школовање било много мање захтевно онлајн. Иако је пад когнитивних способности био веома неуједначен и врло индивидуалан, јасно је присутан код све деце.
Прекид учења није проблем само у дечијем узрасту. После завршетка формалног образовања и тренинга на почетку пословне каријере, многе одрасле особе се суочавају са годинама, често и деценијама без икакве прилике да уче и когнитивно напредују. То је много дужи период него пар месеци летњег распуста код деце, или чак оних пар година за време пандемије.
Све може да се поправи …
Истраживање је показало да престанак учења код одраслих заиста води назадовању али и да је то проблем који може да се адресира и да се нешто предузме по том питању. Тромесечна едукативна интервенција која је пратила ово истраживање довела је до толико драстичног побољшања памћења и пажње да су се способности одраслих учесника скоро приближиле онима од пре 30 година. И, што је најлепше, те способности су код већине учесника наставиле да се побошавају дуго након што је интервенција завршена.
У овој интервенцији обезбеђено је стимулативно едукативно окружење за 33 старије особе старости од 58 до 86 година. Пре и после овог тромесечног програма, тестирали смо когнитивне способности учесника, посебно пажњу и тренутно памћење. Тренутно памћење се односи на краткорочно задржавање информација све док се неки задатак не заврши, памћење новог броја телефона док се не унесе у именик је, рецимо, пример за то. Учесници су имали три окупљања недељно у трајању од по два сата а задатак је био да се науче три нове вештине. Свако је могао да изабере вештине од неколико понуђених: певање, цртање, рад на таблету, фотографија, шпански језик, компоновање … Једном недељно организована је и радионица на којој се разговарало о препрекама у учењу, мотивацији и успешном старењу.
… само треба почети!
У току програма, сви учесници су значајно побољшали своје резултате на когнитивним тестовима пажње и памћења. У пратећој студији која је рађена годину дана после потврђено је да су учесници задржали своје способности али и да су код великог броја њих способности наставиле да расту тако да су достигле ниво особа млађих и до 50 година. Другим речима, ако се сениорима обезбеди подршка и пружи им се структуирано образовање попут оних које имају студенти, обе ове категорије, и сениори и студенти, ће имати исте когнитивне способности.
Остало је још да се провери зашто когнитивне способности настављају да расту и после престанка програма а радна хипотеза је да је већина учесника уградила процес учења у своју свакодневну рутину.
Иако су испитаницима понудили структуирану едукацију случну оној на факултетима, аутори студије не сматрају да је формално образовање једини, чак не ни најважнији начин да се подржи непрекидно учење. Аутори предлажу да се створи стимулативно окружење, поготово за сеноре који немају лак приступ едукативним ресурсима, које би обезбедило да се унапређују вештине за свакодневни живот али и оне више академског типа.
Ако је, на шта многе студије упозоравају, прекинуто учење уобичајено за већину одраслих, отварају се многа важна питања. Прво, треба избегавати етикету „губитак” када су памћење и пажња код старијих у питању јер пракса из поменутог истраживања то речито демантује. Друго, постоји уврежено мишљење да су способности код старијих природно у опадању што може бити опасна предрасуда. Потребно је да сви заузмемо много оптимистичнији став када разговарамо о способностима старијих и да користимо позитиван речник. Пад способности, као што је доказано, може најчешће да буде само привремен ако се исправно адресира.
Такође, јасно се показало да треба усвојити нове приоритете када је образовање старијих у питању. У детињству је све усмерено на то да се усвоје специфичне вештине попут читања и писања. Насупрот томе, когнитивни тренинзи за старије треба да обухвате вештине много општијег типа које могу да се примене у свакодневном животу тако да он буде лакши и испуњенији. На пример, часови који унапређују технолошке вештине могу да омогуће да сениори узму активно учешће у савременом, дигиталном свету.
Питање више није да ли треба да инсистирамо на непрекинутом учењу већ како да друштво у коме живимо обезбеди сениорима стимулативно и свима доступно образовно окружење. О едукацији деце и адолесцената се зна доста али је едукација сениора и даље недовољно истражена област.
Дошло је време да се више не воде разговори о губитку способности код сениора и да се покрене прича о непрестаном учењу, расту и напредовању.
Извор: Scientific American
