Самоубиства мушкараца су глобална пандемија о којој се врло мало говори. Застрашујућа статистика је позив на буђење и акцију.
Сваке године, више од 700.000 мушкараца широм света одузима себи живот. То је 59.000 месечно, 15.500 недељно, 2.500 дневно. Деведесет мушкараца сваког сата. Скоро два мушкарца сваког минута. Ове бројке нису апстракција — свака представља изгубљену личност, породицу у болу, заједницу у жалости.
Глобална стопа смртности од самоубистава међу мушкарцима износи 12,3 на 100.000 становника — више него двоструко већа од стопе код жена, која је 5,9 на 100.000. У Сједињеним Државама, мушкарци чине 79% свих самоубистава, што значи да сваког дана приближно 100 мушкараца изгуби живот на овај начин. У Канади је та бројка осам мушкараца дневно, у Великој Британији дванаест.
Ово није статистика која треба да нас само информише — ово је вапај за помоћ који друштво упорно игнорише.
Стигма која убија
Када размишљамо о менталном здрављу и самоубиствима, суочавамо се са парадоксом који је истовремено трагичан и поучан: жене двоструко чешће покушавају самоубиство него мушкарци, али мушкарци троструко чешће умиру у тим покушајима. Разлог за ову разлику не лежи само у методама које бирају — мушкарци чешће користе оружје и друга летална средства — већ у дубоко укорењеној културној стигми која мушкарцима отежава да говоре о својим емоционалним борбама.
Друштво је мушкарце генерацијама учило да „буду јаки”, да не показују слабост, да носе терет у тишини. Реченице попут „мушкарци не плачу” и „стисни зубе и прегурај” постале су тихе убице, јер стварају окружење у којем тражење помоћи изгледа као пораз. Мушкарци мање траже подршку за ментално здравље, ређе отварају своје емоционалне проблеме пред пријатељима или породицом, и када најзад дођу до тачке у којој размишљају о самоубиству, њихов акт је често добро планиран и леталсн.
Ова стигма није само лична — она је системска. Истраживања показују да мушкарци који траже помоћ за депресију често наилазе на мање емпатије од стране здравствених радника. У многим културама, ментална болест код мушкараца се минимализује или игнорише, док се физичке болести признају и лече. Резултат је да многи мушкарци који би требали бити под надзором због менталног здравља никада не дођу до неопходне помоћи.
Старији мушкарци: најугроженија група
Ако су мушкарци као група у већем ризику, онда су старији мушкарци у кризи епидемијских размера. Стопе самоубистава расту са старошћу, достижући свој врхунац код најстаријих мушкараца. У Сједињеним Државама, мушкарци старости 85-89 година имају стопу самоубистава од 27,7 на 100.000 становника. Код оних преко 90 година, стопа је 20,3 на 100.000. Ово су највише стопе међу свим старосним и полним групама.
Највећи пораст броја самоубистава забележен је код мушкараца између 55 и 64 година (пораст од 25%), док је код жена највећи пораст био у групи 65-74 година (44%). Међутим, апсолутне бројке остају застрашујуће више за мушкарце.
Шта стоји иза ове кризе међу старијим мушкарцима? Стручњаци су идентификовали оно што називају „пет D” разлозима самоубиства код старијих мушкараца: Depression (Депресија), Disconnection (Искљученост), Disability (Онеспособљеност), Disease (Болест), и Dead means (Приступ смртоносним средствима).
Депресија је присутна код већине старијих одраслих који изврше самоубиство, али она често остаје недијагностикована или нелечена. Истраживања показују да је више од 50% старијих особа које су извршиле самоубиство имало депресију, али само 20-30% њих је било третирано медикаментима.
Искљученост је тиха епидемија међу старијим мушкарцима. Након пензионисања, губитка партнера, удаљавања деце, многи мушкарци налазе себе у дубокој социјалној изолацији. Ова усамљеност није само емоционална — она је физиолошки и психолошки деструктивна. Губитак партнера је посебно разоран за мушкарце; истраживања показују да је жалост након смрти супруга или супруге диспропорционално повезана са самоубиством код мушкараца.
Онеспособљеност долази са старењем, било кроз физичке ограничености или когнитивни пад. Истраживања су показала да чак и благо оштећење у обављању свакодневних активности значајно повећава ризик од самоубиства код старијих особа.
Болести, посебно оне хроничне и болне, су још један значајан фактор. Код старијих мушкараца, физичке болести су преовлађујући мотив за самоубилачко понашање у више од 63% случајева. Рак, кардиоваскуларне болести, хронични бол — све ово доприноси осећају безнадежности. Занимљиво је да перцепција здравственог стања често има већу улогу у самоубиству него објективне медицинске дијагнозе. Неке студије су показале да су старији мушкарци који су извршили самоубиство саопштавали другима да имају рак, који касније на аутопсији није потврђен.
Приступ смртоносним средствима, посебно ватреном оружју, чини покушаје самоубистава леталнијим. У Сједињеним Државама, 55% самоубистава мушкараца укључује оружје, у поређењу са 31% код жена. Код најстаријих мушкараца, оружје постаје још доминантнији метод, са стопама које расту са старошћу — од 16 на 100.000 код мушкараца 55-64 године до 45,9 на 100.000 код оних преко 85 година.
Невидљиве жртве
Једна од најтрагичнијих димензија ове кризе је њена невидљивост. Друштво је дубоко захваћено ејџизмом (дискриминацијом на основу старости) — постоји имплицитна веровање да је старост време патње, да је нормално да старији људи не осећају добро. Овај став води ка томе да старији људи ређе траже помоћ, а када је траже, њихови симптоми се олако минимализују или приписују „нормалном” старењу.
Када адолесцент или млада особа изврши самоубиство, друштво реагује са шоком и бескрајном жалошћу. Медији извештавају, заједнице се мобилишу, тражи се промена. Када старији човек изврши самоубиство, реакција је најчешће ћутање. Постоји имплицитна калкулација економске вредности: старији људи нису више у радној снази, тако да се ради о губитку „мањег броја година”. Ова нехумана математика доприноси томе да самоубиства старијих остану „невидљива криза”.
Могућност промене
Упркос тежини проблема, постоји нада. Глобална стопа самоубистава опада — између 1990. и 2021. године, смањена је за скоро 40%, што показује да интервенције и превенција функционишу. Међутим, овај напредак није универзалан, и најугроженије групе, попут старијих мушкараца, захтевају циљане стратегије.
Прво, морамо променити начин на који као друштво говоримо о менталном здрављу. Уместо да тражимо од мушкараца да „буду јаки”, морамо им рећи да је тражење помоћи управо прави знак снаге. Морамо нормализовати разговор о емоцијама, депресији и усамљености. Новембар је месец подизања свести о менталном здрављу мушкараца, али то не може бити једини месец у којем се о овоме говори.
Друго, здравствени систем мора постати осетљивији на потребе старијих мушкараца. Истраживања показују да је приближно 45% старијих који изврше самоубиство посетило свог лекара примарне здравствене заштите у месецу који је претходио смрти, али само 20% је видело стручњака за ментално здравље. Ово указује на кључни тренутак за интервенцију. Лекари морају да буду едуковани да препознају знаке депресије и суицидалности код старијих пацијената, посебно мушкараца који ређе изражавају своје емоције директно.
Треће, заједнице морају инвестирати у програме који смањују социјалну изолацију старијих људи. Јапанска искуства су показала да комбинација систематског скрининга у заједници, упућивања на примарну или менталну здравствену заштиту, образовања јавности и програма за старије који промовишу дружење и заједницу, може значајно смањити стопе самоубистава. Међутим, важно је напоменути да су ови програми били ефикаснији за жене него за мушкарце, што показује да за мушкарце требају додатне, посебно циљане интервенције.
Четврто, ограничење приступа смртоносним средствима може спасити животе. Иако је ово контроверзна тема у неким културама, истраживања јасно показују да је ограничавање приступа оружју и пестицидима повезано са смањењем стопа самоубистава.
Позив на акцију
За све нас који читамо ово — за синове, очеве, дедове, пријатеље — порука је јасна: припадате овде. Потребни сте. Ваш живот има вредност која превазилази то да ли сте у радној снази, да ли можете да обављате све физичке задатке које сте некада могли, да ли сте „оптерећење” другима.
Ако се осећате усамљено, ако сте изгубили некога ко вам је био животни ослонац, ако вас физички бол или болест гуши, ако вам се чини да је смрт једини излаз — молимо вас, разговарајте. Позовите пријатеља. Обратите се лекару. Потражите помоћ од стручњака за ментално здравље. У Србији можете позвати SOS телефон за емоционалну кризу и превенцију самоубистава на 0800 309 309 (бесплатан позив).
Ако сте породица или пријатељ неког старијег мушкарца, будите будни. Упитајте их како се осећају — директно, без уопштавања. Проверите да ли су депресивни, да ли се повукли, да ли причају о себи као о терету. Није довољно ове разговоре водити једном — водите их континуирано. Повезаност спасава животе.
Као друштво, морамо признати да је ово криза која заслужује нашу пажњу, ресурсе и емпатију. Седамстотина хиљада мушкараца годишње није статистика — то су очеви, синови, браћа, пријатељи. Свако самоубиство је трагедија која се може спречити. Време је да престанемо да ћутимо овој „тихој епидемији” и да почнемо да причамо, слушамо и делујемо.
Живот је вредан, у свакој години, у сваком тренутку. И сви ми — млади и стари, мушкарци и жене — имамо улогу у стварању света у којем се то признаје и поштује.
Извори:
– „Community-based intervention for prevention of elderly suicide“ – Јапанске студије о програмима превенције
– „Suicide worldwide in 2019: Global health estimates“ – Основни глобални извештај Светске здравствене организације о самоубиствима
– International Association for Suicide Prevention (IASP)
– HeadsUpGuys – Специјализована организација за ментално здравље мушкараца
Фотографија: Freepik
