Тиха криза мушкараца: модели мушкости за ново доба

Никада у људској историји нисмо били тако повезани технолошки, а истовремено тако усамљени емоционално. Међутим, постоји и један аспект ове савремене кризе о којем се ретко отворено говори – епидемија мушке усамљености и повлачења из друштва која тихо разара животе милиона људи широм света.

Када размислимо о проблемима са којима се суочавају мушкарци данас, често помислимо на младе људе – на генерацију која одраста са паметним телефонима и друштвеним мрежама. Али истина је много сложенија и забрињавајућа. Ова криза погађа мушкарце свих старосних доба, од тинејџера до сениора, остављајући дубоке ожиљке на појединцима, породицама и целим заједницама.

Бројке које говоре гласније од речи

Статистика је немилосрдна и алармантна. Истраживања показују да је од раних 1990-их до данас број мушкараца који немају блиског пријатеља порастао са свега 3% на забрињавајућих 15%. Још узнемирујући је податак да чак 28% младих мушкараца испод 30 година нема никакве блиске друштвене везе.

Али бројке постају још мрачније када погледамо последице. У Сједињеним Државама, мушкарци чине 70% свих смртних случајева од тровања дрогама и чак 80% самоубистава. Од 2010. године, пораст стопе самоубистава међу младим мушкарцима испод 30 година износи скоро једну трећину. Ово није само статистичка бројка – ово је тиха епидемија која узима животе у размерама упоредивим са ратом.

Истраживања показују да усамљеност повећава ризик од срчаних обољења за 29%, од можданог удара за 32%, а код старијих особа ризик од развоја деменције за невероватних 50%. У Јужној Кореји, која се интензивно бави овим проблемом, више од 84% тзв. „усамљених смрти“ чине мушкарци, а мушкарци у педесетим и шездесетим годинама чине више од половине ове групе.

Корени кризе: Зашто баш сада?

Економска нестабилност и губитак сврхе

Један од кључних фактора ове кризе лежи у драматичним економским променама последњих деценија. За мушкарце без високог образовања, стварност је сурова: њихове плате данас нису веће него 1979. године. То је скоро пола века стагнантног економског статуса за већину мушкараца. Млади мушкарци рођени у породицама са нижим приходима данас су у лошијем положају по већини критеријума од оних рођених само 15 година пре њих.

Традиционална улога „хранитеља породице““” престала је да буде достижна за многе, али алтернативни идентитети и улоге нису понуђени. Мушкарци се не окрећу брижном очинству или другим улогама – они се једноставно повлаче. Стопа учешћа мушкараца на тржишту рада опада, а посебно је забрињавајући пад међу младим мушкарцима.

Дигитални замке и лажна обећања

Интернет је постао минско поље за младе мушкарце. Алгоритми и онлајн платформе савршено играју на њихов природно већи апетит за ризиком, нудећи лажне приче о брзом богаћењу, криптовалутама, онлајн коцкању и брзим „предузетничким” путевима до успеха. Ове „сјајне понуде” делују као удице – привлачне и примамљиве, али на крају опасне и поробљавајуће.

Студије показују да у државама где је онлајн клађење постало легално, долази до пораста банкрота, пада кредитног рејтинга и општих економских тешкоћа, посебно међу младим мушкарцима са нижим приходима. Мушкарци су много подложнији већини облика зависности, а посебно су рањиви на специфичне врсте ризика и зависности које нуде дигиталне платформе.

Образовни јаз који се продубљује

Можда најзабрињавајућа је чињеница да дечаци данас значајно заостају за девојчицама у образовању. Када погледамо 10% најбољих ученика, две трећине су девојке. Када погледамо 10% најлошијих, две трећине су дечаци. У просечном школском округу у Сједињеним Државама, девојчице су скоро целу годину испред у енглеском језику, док у математици нема јаза. У најсиромашнијим школским окрузима, дечаци заостају и у енглеском и у математици.

Иронично, док смо створили снажне и инспиративне поруке за девојчице – „будућност је женска”, „девојке које кодирају”, стипендије за девојчице – дечаци су често остављени да сами проналазе свој пут. Порука коју они примају, намерно или не, јесте да њихови проблеми нису важни, да свет не мари за њих, да су они „у реду” такви какви су, иако очигледно нису.

Криза менталног здравља

Мушкарци и терапија: јаз који се шири

Један од забрињавајућих трендова је и драматичан пад броја мушких терапеута. Само један од пет психолога, један од пет социјалних радника и још мањи проценат социјалних саветника су мушкарци. Ови бројеви су се више него преполовили у последњих неколико деценија.

Ово је посебно проблематично јер многи мушкарци и дечаци, у зависности од природе њиховог проблема, много лакше комуницирају са мушким терапеутом. А већ је тешко натерати мушкарце да траже помоћ за проблеме менталног здравља – они су далеко мање вољни да то учине него жене.

У 1971. години, мушкарци су чинили нешто више од половине, 56%, студената основних студија психологије. Данас је то само 20% и наставља да опада. За кратко време, област као што је психологија, која је некада била прилично родно уравнотежена, постаје изразито женска професија.

Можда је недостатак мушкараца у професијама као што су психологија, социјални рад и образовање чак већи проблем од недостатка жена у технологији или инжењерингу. Можда је овде родна репрезентација још важнија – јер ове професије директно обликују здравље, образовање и развој будућих генерација.

Сениори: Заборављени у кризи

Док се већина разговора о мушкој усамљености фокусира на младе, старији мушкарци суочавају се са посебним изазовима који често остају неприметни.

Истраживања повезују социјалну изолацију и усамљеност са већим ризицима за различите физичке и менталне проблеме: високи крвни притисак, срчане болести, гојазност, ослабљени имуни систем, анксиозност, депресија, когнитивни пад, Алцхајмерова болест, па чак и смрт. Истраживања показују да је 50% појединаца старијих од 60 година у ризику од социјалне изолације, док ће једна трећина доживети неки степен усамљености касније у животу.

Пензија као преломна тачка

За многе мушкарце, посебно оне који су своју вредност везали за рад и каријеру, пензија може бити емоционални потрес. Одједном нестаје свакодневна рутина, колеге са посла, осећај сврхе. Мушкарци који се нађу неочекивано сами због смрти супружника или партнера, одвајања од пријатеља или породице, одласка у пензију, губитка мобилности и недостатка превоза су посебно рањиви.

Мушкарци традиционално имају мање развијене друштвене мреже од жена. Њихова пријатељства често су била везана за рад или организоване активности. Када то нестане, многи се нађу без подршке коју су некада имали.

Стигма и ћутање

За старије генерације мушкараца, одгојених у култури „стисни зубе и издржи”, тражење помоћи или признање усамљености често се доживљава као слабост. Они су учени да буду чврсти, самодовољни, да не показују емоције. Ова културна условљеност сада их кошта живота и здравља.

Погрешни приступи проблему

Кривица уместо саосећања

Када млади мушкарци заостају или се повлаче из друштва, реакција је често подругљива. „Кад би само устали са кауча и престали да играју видео игре по цео дан, можда би нешто и постигли!” Ова инстинктивна реакција наметања кривице далеко је чешћа према мушкарцима него према девојкама.

Није да су ови млади мушкарци без одговорности, да их више није брига, или да су једноставно несавесни. Многи од њих су заиста изгубљени, као да су у зачараном кругу – једног дана им се каже да су превише маскулини, следећег да нису довољно маскулини. Питање „које је моје место у свету, зашто сам потребан, која ће бити моја улога у будућности” је веома реално питање са којим се многи мушкарци и дечаци искрено боре.

Реакције на штетне утицаје

Када родитељи открију да њихов син, на пример, прати садржај неког мизогиног инфлуенсера попут Ендруа Тејта, често реагују са осудом и згражавањем. То је природна реакција, али погрешна.

Уместо тога, потребно је осетити и показати радозналост: „Зашто те ово занима? Хајде да разговарамо о томе.“ Јер, онлајн инфлуенсери се често обраћају младим пратиоцома са поруком: „Нико од старијих неће желети да разговара о томе зашто гледаш мој садржај. Чим некоме споменеш да те ово занима, они ће бурно реаговати.“ И тако родитељ, бурно реагујући, само доказује да је инфлуенсер био у праву.

Ово је један од оних тренутака где је тешко, али морамо – било као родитељи, било као друштво – да дубоко удахнемо, покушамо да будемо отворени и постанемо савезници и партнери нашим синовима док се пробијају кроз тежак и замршен данашњи онлајн и офлајн свет.

Решења која делују

Офлајн против онлајн света

Најбољи начин да се супротставимо штетном утицају онлајн света је кроз реалан живот, кроз стварне људе. Потребни су нам мушки наставници, тренери, очеви, ујаци, комшије – људи који живе и дишу верзију онога што значи бити мушкарац.

На дужи рок, дечаци и млади мушкарци више ће веровати својим очима него својим ушима. Ако нема довољно осећаја шта значи бити мушкарац у мојој заједници, у мојој кући, у мојој школи – ако недостају стварни људи који показују шта значи бити мушкарац уместо да причају какав треба бити мушкарац – онда се ствара вакуум који затим попуњавају онлајн личности.

Више мушких наставника

Мушкарци чине мањину наставника практично у свим предметима сада, укључујући и техничко образовање. Било је 33% у раним 80-има, сада је 23% и опада. Има далеко мање мушкараца у настави него жена у техничким професијама.

Присуство мушкараца у школама и учионицама делује као начин да се понуде добри алтернативни узори онима које можда налазе онлајн, посебно за дечаке који немају очинску фигуру у својим животима или добар однос са очевима.

Улога тренера и ментора

Спортски тренери су данас често у позицији професионалца у области менталног здравља. Они стоје раме уз раме са дечацима или младим мушкарцима, и врло често први примећују да се ови боре са нечим, и могу на веома сигуран, неугрожавајући начин да отворе разговор на ту тему.

Постоји разлог зашто ће толико мушкараца рећи да је тренер играо огромну улогу у њиховом животу, посебно ако нису имали чврст однос са оцем. Постало је уобичајено рећи да су тренери очинске фигуре, али то је такође истина – за многе дечаке они апсолутно играју ту улогу.

Разумевање мушке комуникације

Мушкарци комуницирају удобније један са другим раме уз раме, радећи нешто, а не лицем у лице у обичном разговору. Када су мушкарци лицем у лице, то се често тумачи као прилично угрожавајућа и компетитивна позиција. Када ово знате, нећете моћи да ово не приметите на сваком окупљању где има мушкараца.

Ако желите да комуницирате са младим мушкарцима, идите са њим на спорт, идите у вожњу, у шетњу. Многи психолози због тога сада раде „шетај и причај” терапију. Постоји нешто у тим активностима – шта год да радите, радите то заједно раме уз раме, а оно што заправо радите је комуникација.

Програми превенције

Влада и установе почињу да разматрају специфичне политике:

Повећање броја мушкараца у професијама повезаним са менталним здрављем
Циљани програми превенције самоубистава, специфично усмерени на мушкарце који су четири пута у већем ризику
Велики напори да се доведе више мушких наставника у учионице
Подршка за тренере и менторе који играју кључну улогу у животима дечака

Специфичан изазов за сениоре: како остати активан и повезан?

Изградња нових рутина

Пензија не треба да буде крај активног живота, већ нови почетак. Кључно је:

Пронађите нову сврху: Волонтирање, менторство младих, пројекти у заједници. Ваше искуство и знање су драгоцени.
Одржавајте физичку активност: Шетња, пливање, вежбање – не само за тело, већ и за ум и друштвене контакте.
Придружите се групама и клубовима: Било да је то књижевни клуб, група за шах, планинарски клуб или нешто друго – важно је имати редовне активности са другима.
Негујте хобије: Оно за шта никада нисте имали времена током радног века – сада је прилика.

Тражење помоћи није слабост

Можда најважније: морамо променити начин на који размишљамо о тражењу помоћи. За генерацију одгојену са „стисни зубе и издржи” менталитетом, ово може бити најтежа лекција, али и најважнија.

Тражење помоћи, признање да се боримо, отварање према другима – то није слабост. То је снага. То је храброст. И могло би вам спасити живот.

Модели мушкости за ново доба

Шта значи бити мушкарац данас? „Нетоксична мушкост” није довољно инспиративан циљ. „Није отрован“ није баш инспиративан циљ којим дечаци могу да теже.

Имамо сведочење једног оца који је пролазио са својим сином школским ходником. Једна страна ходника била место где су биле огласне табле за активности намењене девојчицама: „Девојке које трче”, „Девојке које кодирају”, разговори о стипендијама за девојкае … А супротни зид је, случајно, био потпуно празан.

То је био моменат када је схватио да постоји имплицитна порука овде, која је: морамо да радимо све ове ствари за девојчице. „Будућност је женска” је била једна од порука на том зиду. Не морамо ништа да радимо за дечаке јер је ово и иначе свет мушкараца. Мушкарци ће бити добро.

Али та порука је застарела. Створили смо културу у нашим школама где смо забринути, на многе начине оправдано, за изгледе жена и девојака у данашњем свету, али нисмо ни приметили да се подаци убрзано мењају и да се јавља нови проблем: „Да, али дечаци сада знатно заостају за девојчицама у школи.”

Морамо да ажурирамо начин на који размишљамо о овоме и да то учинимо на начин који ни на који начин не кочи девојчице и жене, али који неће послати поруку дечацима и мушкарцима да никоме није стало до љих јер је ово „свет мушкараца”.

Будућност не може бити женска или мушка. Будућност мора бити свима равноправно доступна.

Криза је стварна, али решења постоје

Епидемија мушке усамљености и повлачења из друштва је стварна, дубока и погубна. Она узима животе, разара породице и слаби заједнице. Али она није неизбежна.

Имамо податке. Знамо шта не ради. Почињемо да разумемо шта би могло да помогне. Оно што нам сада треба је политичка воља, друштвена свест и индивидуална храброст да се суочимо са овим проблемом отворено и искрено.

За сениоре, активне мушкарце који су целог живота доприносили породици и друштву, порука је јасна: ваше искуство, ваша мудрост, ваше присуство су потребни. Можете бити ти тренери, ментори, узори од којих млади мушкарци очајнички треба да уче. Можете бити живи докази да мушкост може бити снажна, нежна, храбра, емпатична, продуктивна и повезана.

Али морате бити повезани. Морате бити активни. И када треба, морате имати храбрости да тражите помоћ.

Сви ми – мушкарци и жене, млади и стари – требамо везе, требамо сврху, требамо да будемо виђени и цењени. И сви ми, понекад, требамо помоћ.

Време је да признамо да криза постоји, да је назовемо правим именом, и да почнемо да радимо на тражењу решања. Животи милиона мушкараца – и свих који их воле – зависе од тога.

Фотографија: Michael Proctor, Matheus Ferrero, Mushvig Niftaliyev, Carson Vara, Ivan Lapyrin, R.D. Smith, italy Gariev, Age Cymru, Jacek Dylag и Vitaly Gariev за Unsplash

5 1 глас

Оцени овај текст