Intervju sa Florens Vilijams, autorkom knjige „Prirodni fiks: zašto nas priroda čini srećnijim, zdravijim i kreativnijim” (2018), u kome ona objašnjava kako, zahvaljujući modernim tehnologijama, možemo da saznamo šta se dešava u našem mozgu kada izađemo napolje i zašto je priroda tako lekovita za nas.
Pričaćemo kako čak i sobna biljka može da nam pomogne da se osećamo dobro, zašto je praksa „šumskog kupanja” podržana od japanske vlade i kako sadnja drveća smanjuje broj ubistava u gradovima.
– Projekat Mepines (The Mappiness) je razvio britanski istraživač koji se bavi ljudskom srećom, Džordž Mekkeron (George MacKerron). Radi se o jednostavnoj ideji da se u realnom vremenu zabeleži šta ljudi rade i kako se pri tom osećaju. Učitala sam ovu aplikaciju na telefon i koristila je skoro godinu dana. Aplikacija nasumično, nekoliko puta u toku dana šalje poruke i daje vam mogućnost da iz liste izaberete šta radite i kako se osećate. Da li vozite, igrate se sa decom, kuvate, družite se sa prijateljima? Da li ste napolju ili u nekoj prostoriji? Kako se osećate: srećno, ne baš srećno?
Na kraju godine sam preuzela podatke. Iako sam se trudila da što više vremena provedem napolju i da više vežbam bilo je veliko razočarenje kad sam uvidela da me je aplikacija veoma retko zatekla kako radim takve stvari i da sam najčešće zaticana u situacijama koje me nisu činile ni malo srećnom. Sutuacije kao što su dugotrajna putovanja na i sa posla ili svakodnevne obaveze.
Ova aplikacija je pokazala da ljudi nisu nešto posebno srećni kada su na poslu. Mnogo su srećniji na odmoru, sa prijateljima, baveći se muzikom … Veliko iznenađenje je bilo da smo svi najsrećniji kada smo napolju, pod otvorenim nebom.
Epidemijsko bežanje od otvorenog prostora
Epidemijsko bežanje od otvorenog prostora, kako ja to zovem, počelo je u zadnjih nekoliko decenija i nije izazvalo mnogo pažnje.
I deca i odrasli provode neuporedivo manje vremena napolju nego nekada. Na primer, 70% današnjih majki u SAD tvrdi da su provodile svaki dan igrajući se napolju ali samo 26% njih to može da kaže za svoju decu. To je ogromna promena.
Ranije smo se, posle škole, nalazili sa prijateljima i išli da se igramo i provodimo vreme po komšiluku. Današnja deca se strogo drže svojih dnevnih rasporeda. I kada su napolju to je najčešće neka sportska aktivnost koju organizuju odrasli.
Više nema slobodne igre i istraživanja koja su, po mnogim stručnjacima, ključ za upoznavanje sebe, razvoj društvenih veština i sposobnost rešavanja problema.
Napisali ste „Nauka je sada došla do onoga što su davno znali pesnici romantizma”. Recite nam šta nam savremena neuronauka kaže o terapeutskom dejstvu prirode?
Poezija romantizma se pojavila na početku industrijalizacije. Pesnici su uočili da mesta koja nisu prenaseljena i prljava, poput Alpa, veoma pozitivno utiču na naše telo i duh. Moda šetnji po Alpima počinje s kraja 18. i početka 19. veka zbog potrebe da se postigne brza povezanost sa prirodom. Uočeno je da nam ta veza povećava duhovnost, maštovitost i da nas ruralna, prirodna okruženja čine celovitima.
Danas, napredak tehnologije nam omogućava da precizno merimo promene u mozgu prilikom izloženosti različitim okruženjima. Brzo je uočeno da naša moždana aktivnost sasvim različita u zatvorenom prostoru ili gradskoj vrevi u odnosu na onu u parku i prirodnom okruženju.
Čeoni moždani režanj, deo mozga koji je hiper aktivan u urbanoj sredini, smanjuje svoju aktivnost kad smo napolju, okruženi prirodom. Alfa talasi koji ukazuju na stanje mira i pune svesnosti postaju upadljivo jači.
Kada psiholozi govore o „toku” oni zapravo misle na stanje svesti kada su jaki alfa talasi. Budistički sveštenici koji svakodnevno praktikuju meditaciju poznati su po sposobnosti da svesno pojačaju aktivnost alfa talasa.
Jedna savremena studija ukazuje da blizina zelenila može da smanji broj ubistava u ljudskoj zajednici. Da li nam je onda dovoljno da sadimo drveće umesto da plaćamo policiju?
Studija rađena u Ilinoisu pokazala je da u naseljima sa dosta zasađenih stabala postoji znatno manji broj krivičnih dela povezanih sa agresijom u odnosu na naselja bez zelenila. Naravno, nije samo drveće uzrok smanjene agresije. U naseljima sa puno zelenila žitelji provode mnogo više vremena napolju, družeći se i komunicirajući međusobno što smanjuje pojavu agresivnog ponašanja.
Pionir u izgradnji gradskih parkova je bio Frederik Olmsted, jedan od Vaših heroja, zar ne?
Jeste! Bio je novinar koji je na američkom jugu, pre građanskog rata, dokumentovao robovlasništvo. Zastupao je jasan stav protiv ropstva i bio je jedan od prvih koji je to radio u velikim novinama. Bio je veoma nemirno dete i više je voleo da luta kroz šumu nego da ide u školu. Zbog toga je, mnogo godina kasnije, dok je radio kao rudarski inženjer u Kaliforniji, bio prvi koji je podigao glas za zaštitu Josemita.
Naravno, on je dizajnirao Central park u Njujorku, najpoznatiji park na svetu i mnoge druge parkove širom severne Amerike.
Ono po čemu se razlikovao od tadašnjih dizajnera parkova (pojam pejzažne arhitekture se pojavio tek kasnije) je njegov stav da su priroda i zelenilo neophodni da bi ljudi mogli da se okupljaju, uspostavljaju zdrave međusobne odnose i daju sebi oduška. Ovo je posebno bilo važno za radničku klasu koja je retko bila u prilici da ima neposredan kontakt sa prirodom.
Prekrasni parkovi su bili rezervisani za ljude sa novcem, i Olmsted je bio jedan od prvih koji je ukazivao na socijalnu nepravdu kada je u pitanju pristup lepim prostorima. Smatrao je svojom misijom da kreira i napravi parkove koji će svima biti dostupni.
Poznat je po tome što je delio flajere po lekarskim ordinacijama u siromašnim delovima Njujorka kojima je pozivao pacijente da dođu u Centralni park jer će se odmah osećati bolje. Bio je dobro ispred svog vremena
U Japanu praktikuju šinrin joku ili “šumsko kupanje”. Kako se ono odražava na zdravlje?
Zapravo, to nije pravo kupanje. Termin “kupanje” ovde više ukazuje na to da ste potpuno uronjeni u okolinu tako da su vam sva čula angažovana. Tipično za život u zatvorenom prostoru je da koristimo uglavno vid i sluh a da su ostala čula potpuno zanemarena.
Jedan od razloga zašto ovo kupanje toliko smanjuje stres je činjenica da su nam u prirodnom okruženju aktivna sva čula, čujemo žubor potoka, osećamo povetarac na licu, neravnu podlugu ispod stopala … Kako se naš senzorni sistem razvijao u prirodnom okruženju, naš mozak uranjanjem u prirodu dobija sve one informacije za koje je najbolje pripremljen.
Japanski istraživači su uspeli da kvantifikuju naš subjektivni osećaj sreće i blagostanja kad smo okruženi prirodom. Merili su puls, krvni pritisak i nivo kortizola, “hormona stresa”. Svi ovi parametri upadljivo padaju već posle kratkog boravka u šumi, na primer. Kao posledicu ovih nalaza, Japan danas ima 48 terapeutskih planinskih staza kojima se pažljivo gazduje jer su važne za zdravlje nacije.
Vojnici ponekad imaju ozbiljnih problema zbog posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP). Recite nam nešto o terapiji ovog poremećaja raftingom.
To je jedna od najlepših stvari koje sam ikada uradila. Pozvana sam, u isključivo ženskom društvu, na šestodnevni spust rekom Salmon, u najvećoj još netaknutoj divljini kontinentalne Amerike. Učesnice su sve bile veterani različitih američkih ratova, neke mlađe, neke starije, neke sa traumatskim iskustvom iz neposrednih ratnih operacije, neke žrtve seksualnog zlostavljanja u vojci koje je, nažalost, postalo uobičajeno.
Sve su imale fizičke i veoma ozbiljne psihičke povrede. Mnoge mesecima nisu izlazile iz svojih domova zbog izrazite aksioznosti ili teške depresije. Ipak, sve su to bile veoma jake i hrabre žene, dokazane u vojnim akcijama.
Ovaj rafting im je bio jedinstvena prilika da budu zajedno i iskuse boravak u prirodi. Na početku su sve bile veoma rezervisane, neke i agresivne. Posmatrala sam ih kako, dok dan odmiče. izlaze iza svojih ograda. Sve su mi rekle da spavaju bolje nego mesecima unazad, počele su da uživaju u zajedničkom smehu i da vraćaju poverenje u sebe i svoje fizičke sposobnosti, da samostalno rade stvari koje nisu radile veoma dugo.
Žene su se, okružene divljinom, okrenule jedna drugoj i počele po prvi put posle dugo vremena da uspostavljaju društvene kontakte. Bilo je to iskustvo koje može da im promeni život. I moj, takođe.
Recite nam još nešto o strategijama koje mogu da donesu više prirode u naše živote.
U Finskoj lekari opšte prakse preporučuju svojim pacijentima da provedu minimum 5 sati mesečno u šumi kao prevenciju od depresije.
Dosta azijskih zemalja smatra da bi priroda trebalo da bude osnovno demokratsko pravo, da je ona naša osnovna potreba. Pokušavaju da ugrade prirodu u tkanje svakodnevnog gradskog života. U Singapuru imaju koncept “Grad u vrtu” (City In A Garden). Više ne možete da podignete zgradu a da ne obezbedite zelenilo, čak i po samoj fasadi i krovovima. Javne ustanove imaju prekrasne bašte. Smatram to veoma impresivnim načinom da se priroda vrati u naše živote.
Originalni članak u časopisu „Nacionalna geografija”
Tekst „Zov divljine” autorke Florens Vilijams u časopisu „Nacionalna geografija”
Amazon.com: The Nature Fix: Why Nature Makes Us Happier, Healthier, and More Creative
